Trojni napad Centralnih sila na Srbiju otpočeo je kako je i planirano. Napadnuta od austrougarskih i nemačkih armija sa severozapadnog fronta, koji se protezao od Višegrada na Drini do Golupca u Đerdapu, kao i od bugarskih armija duž istočne granice, od ušća Timoka u Dunav do Đevđelije na Vardaru, srpska vojska se našla u izuzetno teškom položaju.

Pošto Bugarska nije otpočela operacije istovremeno sa nemačko-austrougarskim snagama, već nedelju dana docnije, šef britanskog generalštaba, general Kičiner, savetovao je Srbima da uporno brane severni front i spreče Nemce da otvore sebi put prema Turskoj, a da će savezničke snage, čije je iskrcavanje u Solunu u toku, zaštititi bok srpske vojske prema Bugarskoj. On je apelovao na vojvodu Putnika da srpska vojska izdrži bar 20 dana, obećavajući da će saveznici u najskorije vreme poslati u pomoć dovoljno trupa da se spreči slom Srbije.

Oslanjajući se na ta obećanja, srpska vrhovna komanda je uskladila plan operacija sa nastojanjem da se dobije u vremenu i da se obezbede uslovi za razvoj savezničkih snaga i prelaženje u protivofanzivu. Pošto je crnogorska Sandžačka vojska delom svojih snaga pomagala odbranu pravaca Višegrad - Užice, a saveznici obećali da će zaštititi desni bok i pozadinu srpske vojske prema Bugarskoj, Vrhovna komanda je znatnim delom svojih snaga sa istočnog i zapadnog fronta ojačala odbranu severnog fronta.

Vešto manevrišući snagama po unutrašnjim operacijskim pravcima, srpska vojska je, povlačeći se postepeno s položaja na položaj, izdržala u danonoćnim krvavim borbama ne 20 dana već puna dva meseca kako bi obezbedila vreme i prostor za pristizanje i razvoj najavljenih savezničkih pojačanja preko Soluna. Ti ogromni napori bili su uzaludni, saveznici nisu održali obećanje.

Zbog toga je srpska vlada, u punoj saglasnosti sa Vrhovnom komandom na vanrednoj sednici u Raškoj, 4. novembra 1915. odlučila „da se „bezuslovno mora ostati uz naše dosadašnje saveznike, no i samu nezavisnost i opstanak zemlje“. Pošto proboj preko Kačanika, sredinom novembra, radi spajanja sa savezničkim snagama u južnoj Makedoniji i bazom u Solunu, nije uspeo, Vrhovna komanda je izdala naredbu o povlačenju celokupne vojske preko Albanije i Crne Gore na Jadransko primorje, gde je očekivano da će je prihvatiti saveznici. Vrhovna komanda se odlučila na teško povlačenje zato što bi „kapitulacija bila najgore rešenje, jer se njome gubi država, a naši saveznici bi nas sasvim napustili...“

TEŠKE MILUNKINE RANE U borbama koje je puk vodio u Makedoniji pred povlačenje preko Albanije, Milunka Savić je teže ranjena u glavu i grudi, srećom metak je promašio devojčino srce pa joj život nije bio ugrožen.

Povlačenje ostavlja priliku da se otadžbina, uz savezničku pomoć, ponovo oslobodi. Srpska vojska će, kaže se dalje u toj naredbi, posle snabdevanja i reorganizacije ponovo „predstavljati jednu činjenicu, sa kojom će naši saveznici morati da računaju“, jer će država sačuvati svoje biće i nastaviti kontinuitet. Ona će i „dalje postojati, iako na tuđem zemljištu, dok god je tu vladalac, vlada i vojska, pa ma kolika njena jačina bila“. Vreme je ubrzo pokazalo koliko su ta predviđanja bila dalekovida...

Toplički gvozdeni puk je pod borbom poslednji započeo teško povlačenje preko Albanije. U stroju nalazila se i kaplar Milunka Savić, sa teškim ranama koje su zbog zime i teških uslova sporo zaceljivale. Njeni hrabri drugovi zdušno su joj pomagali da savlada novonastalu ratnu teškoću.

... U teškim danima povlačenja, Milunka se nije odvajala od vojnika. Ličila je na avet, ali nije klonula. Čim bi, uz put, videla neku Albanku, prilazila je, skidala šajkaču, pokazivala grudi, da vide da je žena i tražila hleba.

Ti asker, bre“, govorile su joj Albanke i davale hleb. Delila je sa vojnicima poslednju koru. Nikad nije pokazivala da joj je teško. I druge je bodrila da istraju...“

Za dva i po meseca (od sredine decembra 1915. do kraja februara 1916. godine) boravka na albanskom primorju, srpske trupe su bile izložene gladovanju, nevremenu i najgrubljem šikaniranju. U svemu tome najnezahvalniju ulogu odigrale su italijanske vlasti. Francuska je dopremala znatne količine hrane u Brindizi, ali su Italijani, koji su od saveznika bili zaduženi za prevoz hrane u Albaniji, sabotirali njen prevoz u albanske luke. Italijanski komandanti su čak pretili oružjem srpskim trupama ako pređu reku Škumbu, odakle je počinjala „njihova“ zona u Albaniji. Usled produženih patnji broj nastradalih srpskih vojnika dostigao je stravičnu cifru od 143.000 ljudi.

Ostaci srpske vojske najzad su prevezeni na Krf, i to između 18. januara i 23. februara 1916. - izuzev 9.000 vojnika koji su prevezeni u Bizertu i 13.068 vojnika (sa 10.144 konja), koji su do 5. aprila ostali u oblasti Valone. Ukupno je spaseno 158.000 srpskih vojnika. Mnogi su, međutim, bili toliko iscrpljeni, da se nisu mogli oporaviti. Tako je za kratko vreme na Krfu i u Bizerti umrlo više od 7.750 srpskih vojnika. Događalo se da je samo u toku jedne noći na Krfu umiralo po više od 500 ljudi. Pošto nije bilo moguće toliki broj leševa zakopati, najveći broj preminulih vojnika čamcima je odvožen na ostrvo Vido, nedaleko od Krfa, gde su spuštani u more, koje je postalo njihova kolektivna „plava“ grobnica.

Preživeli vojnici polako su se oporavljali. Blagodareći ishrani i nezi, koju su im saveznici pružali, blagoj mediteranskoj klimi na Krfu i širokoj morskoj pučini koja ih je štitila od nasrtaja neprijatelja, njihovim oronulim telima ponovo je prostrujao život, a iz njihovih logora počela je da odjekuje pesma i kolo brzi „Moravac“. To su bili prvi znaci da je srpska vojska još uvek živa i da nije kazala svoju poslednju reč.


(Nastaviće se)