MILUNKA Savić, hrabri bombaš, ostaće u sastavu Topličkog gvozdenog puka sve do kraja Prvog svetskog rata, izuzev kratkog perioda u 1915. godini, kada je na izričit zahtev poručnika Ignjata Kirhnera pridodata Sremskom dobrovoljačkom odredu koji je dejstvovao u odbrani Beograda od drugog neprijateljskog napada. U odsudnim borbama Milunka je smelo jurišala ulicama glavnog srpskog grada i bombama precizno pogađala odabrani cilj, ali neprijatelj je bio znatno nadmoćniji pa je povlačenje bilo neminovno. U tim borbama teško je ranjen komandant odreda poručnik Ignjat Kirhner.

U teškim borbama u kojima je vojevala, Milunka Savić je nekoliko puta ranjavana ali njena mladost i jaka volja za životom i postizanjem cilja za koji se opredelila nadjačavali su patnje pa je do zaceljivanja rana brže dolazilo i ona bi se nakon oporavka ponovo vraćala u vojnički stroj.

Posle velikih i slavnih pobeda srpske vojske u 1914. godini mir u Srbiji, nažalost, kratko je trajao. Nastavljena je velika borba sa pegavim tifusom i zaraznim crevnim bolestima koje su kosile iznemogle i umorne ratnike i izgladnele seljačke mase. Nemačko-austrougarske armije, nakon proboja ruskog fronta kod Gorlica, u maju 1915, otpočele su veliku protivofanzivu na Istočnom frontu, Falkenhajn je odmah počeo da priprema napad na Srbiju. Kako Nemačka i Austrougarska nisu mogle bez mogućih ugrožavanja drugih ratišta odvajati dovoljno svojih snaga da bi brzo slomile srpsku vojsku, njegova je glavna briga bila da se, pre svega, obezbedi sadejstvo bugarske vojske.

Zato je Falkenhajn vršio pritisak na Beč da se izađe u susret teritorijalnim zahtevima bugarske vlade, obećavajući joj istočni deo Srbije i vardarsku Makedoniju, kao i delove teritorije Grčke i Rumunije ukoliko se ove dve države priključe Antanti. Nemajući drugog izbora, Austrougarska se složila. Pošto je i Turska izjavila da je voljna da Bugarskoj za savezničke usluge ustupi Maričku oblast, bugarska vlada je 6. septembra 1915, u sedištu nemačke vrhovne komande u Plesu, potpisala sporazum o pristupanju Centralnim silama.

Srpska vrhovna komanda ceneći ukupnu situaciju na ratom zahvaćenom području Srbije odlučila je da Toplički gvozdeni puk iz Mladenovca, gde je bio stacioniran, uputi u Veles i stavi na raspolaganje trupama nove oblasti. Odatle je upućen u Štip i stavljen pod komandu Bregalničke divizije, odakle kreće u selo Doljane u pripremljene prostorije.

Pri komandi puka organizovana je bolnica za lečenje ranjenika i bolesnika za suzbijanje malaričnih oboljenja. Pored kaplara Milunke Savić, ovoj jedinici dobrovoljno i odlučno pridružiće se još jedna žena - Engleskinja Flora Sends, bolničarka iz "Bolnice škotskih žena" koje su dale najveći organizovani doprinos u lečenju ranjenika u Srbiji.

NAPAD NA SRBIJU PREMA odredbama sporazuma, Nemačka, Austro-Ugarska i Bugarska su se obavezale da trojni napad protiv Srbije počne 6. oktobra 1915, godine i da svaka od njih angažuje po šest pešadijskih divizija i krupne snage drugih rodova oružja. Za komandanta grupe invazionih armija određen je nemački feldmaršal Makenzen.

Zanimljivo je kako je ta hrabra Engleskinja pristupila Topličkom puku u Makedoniji.

U podnožju Babune vodile su se žestoke borbe a u gradu je radila srpska bolnica. Flora je, međutim, želela da bude što bliže frontu pa je sa zadovoljstvom prihvatila ponudu da stupi u ambulantu Drugog gvozdenog pešadijskog puka "Knjaz Mihailo". Tu je upoznala komandanta, pukovnika Dimitrija Milića, koji je obavestio da puk uskoro kreće u povlačenje preko Albanije i da ambulanta mora biti ostavljena a ranjenici i bolesnici otpušteni. Smirenim glasom je zatim rekao Flori: "Bolje bi bilo da odete sada, dok se još može - još uvek možete preći preko granice u Grčku". Iznenađena predlogom, uzviknula je: "Ali ja želim da ostanem s Drugim pukom".

Komandant Milić kao da je očekivao takvu reakciju pa je smireno nastavio da joj objašnjava ratne tegobe, kako bi je ubedio da promeni mišljenje. Flora se, međutim, nije dala, bila je uporna da ostane i pomaže u previjanju ranjenika tokom odstupanja. Kada se više nije imalo kud, Milić se, zanet mislima, okrenuo Flori i dodao: "Pa, možda bismo mogli da vas uzmemo u vojsku". Milić je naglo ustao, skinuo sa svoje epolete oznaku "2", i prikačio je Flori na njen elegantni smeđi kaput. "Eto, sada ste redov u Drugom topličkom puku srpske Prve armije". Koraknuo je napred pa dodao: "Razume se, Vaše stupanje u vojsku moraće da potvrdi komandant divizije." Zastao je i dodao: "Ali to će se sigurno urediti".

Posle toga Flora je dobila kobilu Dijanu i posilnog omalenog i dobroćudnog Dragutina, što su bile oficirske počasti. Vojnici su zvali novog člana svog puka i odmilja je prozvali "naša Engleskinja". Nekoliko dana kasnije Flora je s pukovnikom Milićem bila primljena kod komandanta divizije pukovnika Vasića. U kancelariji komandanta bio je i kapetan O'Grejdi iz Britanske vojne misije.

Još jednom su oficiri Vasić, Milić i O'Grejdi pokušali da ubede Floru Sends da se vrati u Solun jer se to još moglo, u suprotnom, čekaju je veliki napori i potpuna neizvesnost. Flora se ponovo nije dala, odlučno je odbila povratak, želela je sa pukom preko Albanije. Pukovnik Vasić je ustao prišao Flori i rekao: "Vrlo dobro - pukovnik Milić se o vama veoma pohvalno izražava i pričao mi je koliko vas puk poštuje, a vaše prisustvo će, siguran sam, hrabriti vojnike pošto predstavljate našeg saveznika Englesku Zahvaljujem vam i želim vam sreću." Usledile su čestitke. Flora je izašla radosna što je postala srpski vojnik.

Tako su se u Topličkom gvozdenom puku našle dve hrabre žene - ratnice: kaplar Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends, koja će, takođe, ostati sve vreme u puku i biti proizvedena u narednika a kasnije i u više činove.


(Nastaviće se)