NOVI zemljotres raspametio je milione ljudi 26. maja 1955. Tog jutra, na beogradski aeredrom sleteo je državnički avion iz Moskve. Vrata su se otvorila i izašao je Nikita Hruščov, novi gazda Sovjetskog Saveza. Dočekao ga je, naravno, maršal Tito.

Dvojica komunističkih lidera bili su skoro vršnjaci, Tito je imao 63 godine, a Hruščov 61. Činilo se kao da dolaze s dva, suprotstavljena, kraja sveta. Sovjet je bio u crnom odelu, koje mu je visilo sa svih strana. I šešir koji je imao u rukama kao da je upravo izvučen ispod neke mašine. Na sakou, koji je sašio loš krojač ili saboter, vidljive su bile medalje koje je dobio tokom Drugog svetskog rata.

Tito je, naprotiv, izgledao bleštavo u belom sakou na dvostruko kopčanje, perfektne veličine. Odelo dostojno bogatog zemljišnog posednika iz tropskih krajeva, potpuno odgovarajuće za dan skoro letnji, s jakim suncem. Izgledao je tog dana kao američki milijarder, koji se snishodljivo smilovao da primi starog radnika. I supruga Jovanka je bila izuzetno elegantna, i ona u belom. Haljina, šešir u obliku kupe, ruža na grudima.

Tito i Hruščov su se zagrlili i poljubili, kao što je bilo predviđeno protokolom. Zatim je Hruščov, odmah na aerodromu, izgovorio reči kojima se okončao rat započet sedam godina ranije, rat SSSR protiv maršala Tita. Objašnjavao je da su hapšenjem Berije, rukovodioci sovjetske partije preispitali kampanju koja je pokrenuta protiv Jugoslavije. Utvrdili su da su optužbe nepravedne i lažne, konstruisane na lažnim dokumentima narodnih neprijatelja.

Tog dana Hruščov je pomenuo Beriju i Abakumova. Lavrentij Pavlovič Berija, 54 godine, Gruzijac, u trenutku Staljinove smrti ministar unutrašnjih poslova i prvi potpredsednik sovjetske vlade. Tri meseca nakon smrti velikog vođe, 28. juna 1953, uhapšen je pod optužbom za špijunažu i izdaju, kao „agent međunarodnog imperijalizma“. Ubijen je krajem godine, na kraju procesa zatvorenog za javnost. Viktor Abakumov je, takođe, streljan.

Hruščov je u Beogradu objasnio: „Berija i Abakumov su bili agenti imperijalizma koji su se infiltrirali u redove naše partije. I organizovali su stravičnu zaveru protiv jugoslovenskih drugova“.

ŠAMPANJAC DO POLA PREPRIČAVA se legenda o dolasku zvanične delegacije KP Italije u Beograd 1956. Šef delegacije Luiđi Longo podigao je čašu šampanjca do pola i rekao: „Druže Tito, ne mogu da nazdravim ukoliko nam ne obećate da ćete osloboditi naše drugove, koji su još u zatvoru. Završili su u tvojim zatvorima zato što su izvršavali moja naređenja“. Tito je pristao i ljudi su se konačno domogli slobode.

Tako je završen, neočekivano i paradoksalno, politički rat koji je potresao komunističku Evropu, prouzrokujući beskrajna mučenja hiljada ljudi, stvarajući zla kao što je Goli otok. Čak i likvidacija Informbiroa, do koje je došlo naredne godine 18. aprila 1956, desila se brutalno, iznenada i bez objašnjenja.

Tačno 25 dana pre beogradskog zagrljaja, sekretar KPI je išao na proslavu prvog maja u Trst. U svom govoru Toljati je rekao da treba pozdraviti „svaki korak koji Jugoslaviju udaljava iz ruku imperijalista i koji je približava narodima koji žele nezavisnost i mir“. Bez negiranja prošlosti, italijanski komunistički lider je izrazio neophodnost saradnje Italije i Jugoslavije.

Zagrljaj Tita i Hruščova i sve što je usledilo, bacilo je u očaj preživele iz borbe s Titom. Ako je sukob bio vođen na osnovu lažnih dokumenata, koji su napravili izdajnici Berija i Abakumov, šta su crveni vojnici koji su ušli u takav rat? Nesvesna oruđa velike laži? Neprijatelji naroda i agenti imperijalizma, slični velikim zaverenicima?

Istina je ono što Hruščov kaže, da su oni protraćili svoj život. Neki su se plašili da ih ne stignu iste optužbe kao Beriju. Skano je, na primer, stavljen na krst zato što je (silom) pisao razglednicu u kojoj je rekao da je Tito u pravu, Sada su ga pitali da li je sve vreme znao ono što je Hruščov rekao? Skano je odgovorio: „Prvo su me linčovali što sam napisao razglednicu, sada će me linčovati što sam napisao samo jednu...“

Tada je bila obaveza svih komunista koji su prošli lager i jugoslovenske zatvore da drže usta zatvorena. Nikome ne smeju da govore, naročito ne buržoaskim novinama, o patnjama u Jugoslaviji. Nije to zabrana koju je nametnula jugoslovenska politička policija, već zabrana koju je sopstvenim članovima nametnula KPI, s Toljatijem na čelu.

Često preživelima niko nije nametao ćutnju. Činili su to, samo, zbog političkih uverenja. Skano je, na primer, došao s mesta gde su i žrtve i dželati bili komunisti. Da bi pričao o nasilju koje je doživeo, ljudi kao on, morali su da promene stranu, a to bi za njih značilo da igraju igru za protivnika.

Kraj