GODINE 1952. odvijala se treća faza, ona u kojoj se ubistveni rad nastavljao, dok su torture bile malo blaže. Ali Goli otok je i dalje bio pakao kakav je bio oduvek.

U istoriji totalitarnih ideologija i ljudi koji ih oličavaju, postoje neverovatne grozote koje bi trebalo ispričati svakodnevnim jezikom. Jedna od tih grozota bio je otok zla. Ona nekolicina preživelih koji su smogli snage da ponešto ispričaju, ostavili su nam katalog mučenja koja je teško čak i zamisliti. Ona su primenjivana na zarobljenicima po nagonu bolesnog uživanja...

Svedoči o tome nekoliko redova u Bjankinijevom eseju. Pripovedač je jugoslovenski komunista, Vlado Dapčević, borac ljutog prosovjetizma, naviknut na stroge zatvore koji je, takođe, deportovan na Goli otok: "Čim sam stigao na Goli otok, iščezle su sve iluzije. Tamo sam shvatio da su oni, odnosno, čuvari logora i zatvorenici koji su sarađivali, svi komunisti, kao što znamo, potpuno prešli s druge strane barikade i, kao i svi odmetnici, svetili su se na najsurovije načine, pre svega nad dojučerašnjim drugovima. Dobro sam poznavao neke od tih mojih odmetnutih drugova još od pre rata. U početku su morali da piju ili, bolje rečeno, da ispijaju alkohol nadušak da bi mogli tako da nas muče... Kasnije su navikli do te mere da su slična zlodela izvodili s uživanjem".

U aprilu 1952. na Golom otoku je bilo 3.788 zatvorenika, uključujući i 388 žena. Dve godine ranije, žena je bila 800. Potom su mnoge od njih prebačene u logor na ostrvo Sveti Grgur. Živele su u izdvojenom, ograđenom prostoru, bez ikakvog kontakta s muškim zarobljenicima. Neke od njih su bile u logoru zato što nisu htele da prijave muževe ili sinove informbirovce. Druge su bile tu, jer su njihovi srodnici, pod Udbinim torturama, izjavili da su svoje sumnje izražavali u porodici i da su njihove žene ili ćerke znale za njih. I tako su i one završile iza bodljikave žice Golog otoka.

STRAŠNI KRAJ
BRANE MARKOVIĆ
ĐAKOMO Skoti pripoveda o slučaju logorašice na Golom otoku, nastavnice Brane Marković. Bila je udovica prvog sekretara Komunističke partije Jugoslavije, Sime Markovića, pogubljenog u Sovjetskom Savezu 1939, tokom Staljinovih čistki. Kada je oslobođena i napustila Goli otok, Brana se vratila u Beograd, otišla na muževljev grob i oduzela sebi život.

Sve su prošle istu golgotu kao i muški zarobljenici. Mučene su tokom puta preko mora na "Punatu", zahvaljujući aktivistkinjama, ludačama sposobnim za, takođe, neopisive grozote. Neke zarobljenice su izdahnule pod torturama. Ali bilo i onih koje su se ubile nakon oslobađanja.

Zarobljenice na Golom otoku morale su da obavljaju ubistven posao kao i muškarci. Morale su da razbijaju stene eksplozivom, da sitne i prenose gromade, da prokopavaju staze u kamenjaru. U svom ispitivanju, Đakomo Skoti se uverio da se jedina razlika između muškaraca i žena ticala prava žena da se kupaju, da peru dronje koje su nosile i da održavaju higijenu drvenih ležajeva u barakama.

"Zarobljenice podvrgnute bojkotu mučene su manje-više isto kao muškarci. Upregnuli bi nosila na njih tako što bi im dugu kosu vezali za drške." Skoti dodaje: "Ali dešavali su se i drugi užasi, kako kaže jedna od preživelih, stvari koje se ne mogu ispričati, zbog kojih proklinjete dan kada ste se rodili".

U finalnoj fazi deportovanja ko god je dokazao da je aktivista ili bar da se urazumio, smeštan je u radnu brigadu i slali su ga sa Golog otoka da obavlja zadatke koji su se s vremena na vreme menjali.

Serđo Borme je smešten u jednu od tih brigada. Poslat je na kopno, na planinski venac Velebit kako bi radio na seči drveća i ta muka je trajala mesec dana. Borme ga se seća kao srećnog perioda: niko više nije bojkotovan, niti podvrgavan Strojevoj torturi. I hrana nije bila kao ona u logoru od koje ostaješ gladan.

Prema Bormeovim mišljenju, i Skano je, pre nego što je izašao, bio smešten u jednu od tih brigada. Njih su često slali daleko, da rade na izgradnji puteva, a potom na izgradnji autoputeva. Znam da su brigade deportovanih s Golog otoka radile na izgradnji železnica, autoputa između Zagreba i Beograda i na gradnji nasipa u Vinodolskoj ravnici.

Borme svedoči šta se potom desilo:

"Kada je došao trenutak da napustim Goli otok, pozvao me je moj istražni sudija, onaj iz Hrvatske. Udbin službenik mi je saopštio: sad ćemo te poslati kući, ali moraš paziti kako se ponašaš kad budeš napolju. Paziti je značilo da nikad, ni u jednom trenutku ne prekršim niz zabrana koje mi je istražni sudija cepidlački saopštio.

Nikome ne smeš da kažeš gde si bio. Ne smeš da otkrivaš gde se nalazi ovo ostrvo i kako se zove. Ne smeš da ispričaš ništa od onoga što ti se ovde dogodilo. Ne smeš da kažeš ni reči o sistemu kontrole u logoru, počevši od prisustva Udbe i nas, vaših istražnih sudija. Ako ne poslušaš, vratićeš se u logor da opet provedeš godine na prinudnom radu".

Kada je Skano pušten na slobodu, ostavio je iza sebe tri groblja na Golom otoku. Koliko zarobljenika je tamo sahranjeno do početka 1953. i koliko je njih i dalje pokopavano još tri godine, sve do kraja 1956? Niko to nikad neće saznati.

Brojke je ponudio Udbin službenik, koji je na Golom otoku bio tri godine. Bio je to pukovnik Ante Rastegorac, koji je 1953. imao tačno trideset godina. Skoti piše da ga se svi bivši zarobljenici sećaju, kao "zveri u ljudskom obliku".

Godine 1982, četiri godine pre nego što će umreti, pukovnik je dao intervju Vladimiru Dedijeru, Titovom biografu. Veoma precizno je izložio koliki je bio "promet" u logoru na Golom otoku.

"Osamnaest hiljada zatvorenika je završilo na Golom otoku administrativnim putem. Broj deportovanih nakon presude civilnog ili vojnog suda dostizao je trinaest hiljada. Dakle, ukupno trideset jedna hiljada za sedam godina. Preciznije cifre nije moguće dati, jer su, kako pukovnik tvrdi, "dokumenti uništeni".

(Nastaviće se)