Upravo je Andrea Skano nazvao Goli otok - Otokom zla. Ili pakao na zemlji. U kom su i prijatelji mogli postati neprijatelji. I gde se više nije razlikovala mržnja od ljubavi. I nečovečan sistem na Golom otoku Skano opisuje veoma snažnom slikom: ne ubijaju tvoje telo, nego čast. Nije tvoje telo ono koje umire. Ono je osuđeno da živi.

Skano u svojoj pesmi upozorava nećaku Rinu da bude pažljiva. Ukoliko bude htela da poseti Goli otok, moraće da se zaštiti gledajući u nebo koje se nadnosi nad njom. Jer će iz tog neba kiša krvi na ostrvo pasti. Da, kiša krvi! Krvi koju su prolile hiljade deportiraca. Krvi koja se pretvorila u kišu kako bi kaznila zlobnike koji su izmislili gulag na Golom otoku i od njega načinili grobnicu za toliko ljudskih bića bez krivice.

Svakako, i 1951, druga godina zarobljeništva, za Skana je bila veoma mučna, kao i prva.

Glas o Golom otoku bio je sad već takav“, kaže Skano, „da se većina onih koji bi bili poslati tamo predavala pre nego što bi uopšte stigla. Tako da je najveći broj novopristiglih, podnoseći udarce između dva reda Stroja, klicao Titu i Komunističkoj partiji Jugoslavije. Ja sam bio jedan od malobrojnih drugova koji nisu govorili i koji je uspeo da ih natera da poveruju da nema ništa da kaže. Zbog toga, kada je 1951. Udba uhapsila drugove iz druge ćelije i otkrila da je organizacija postojala još od 1948, a da ja nisam otkrio ništa, posledice su za mene bile strahovite“.

Tada je Skana verovatno pozvao njegov islednik, onaj iz Hrvatske. Sigurno ga je ukorio, a zatim ga je poslao na bojkot. Jednom, dva, tri puta.

Te 1951. Skano je uspeo da preživi epidemiju tifusa, koja je izbila na Golom otoku neposredno pre leta i koja je ubila 175 deportiraca. Na Goli otok je 1. jula upućen pukovnik, lekar savezne Udbe, Jovan Bijelić. On je 17. jula podneo alarmantan izveštaj o higijenskim uslovima u logoru i o nečovečnom tretmanu zatvorenika.

ODGOVORI FRANCUZIMA NA jesen 1951. Skano, kao i svi drugi deportirci, pretrpeo je sprdnju prilikom posete delegacije Socijalističke partije Francuske Golom otoku. Francuzi su 22. novembra, otišli u Beograd da se sretnu s Titom. Nakon nekoliko dana, jedan deo delegacije, uz pratnju nekoliko novinara, stiže do Golog otoka. Poseta je, kao što će to kasnije potvrditi jedan inspektor, bila pripremljena. A zatočenicima je bilo objašnjeno šta i kako da odgovore na pitanja.
U periodu od samo sedamnaest dana, u izveštaju tog lekara zabeležena je smrt 42 zatvorenika. Od toga je 17 preminulo od insolacije, 9 od distrofije i iznemoglosti, 5 od bojkota i 4 usled samoubistva, preostalih 7 iz različitih motiva. Ubrzo nakon izveštaja, u avgustu, ministar Unutrašnjih poslova, Ranković, došao je na ostrvo u inspekciju. Ipak, posle toga nisu zabeležene značajnije promene u uslovima u kojima su živeli deportirci.

Povodom Rankovićeve posete Golom otoku postoji jedan odlomak u Dedijerovoj knjizi: „na Golom otoku podlost među zatvorenicima, od kojih su skoro svi bili komunisti još od pre rata ili su pristupili partiji tokom partizanske borbe, dostigla je neopisive razmere. Jednog dana dođe u logor ministar Ranković. Policajci iz pratnje oklevali su da ga puste unutar ograđenog prostora. Ali, Ranković je odlučno ušao, dočekan pravim ovacijama: Ranković - partija! Ranković - Tito! Spazivši među zatvorenicima starog ratnog druga, ministar mu se približi pruživši mu ruku, ali on pade na kolena i poljubi mu je. Ranković je bio ravnodušan. Zatim, kada ostade sam s policajcima, stavi ruke na lice, uzviknuvši: mater im kurvinsku, šta smo to učinili našim drugovima! Ko ih je doveo u ovo stanje“?

O Skanovom vladanju i ophođenju drugih italijanskih deportiraca postoji važno svedočanstvo. Hrvatski pesnik i romanopisac Ante Zemljar, partizanski komandant, smatran je za Titovog protivnika. Prognan je na Goli otok, gde je ostao od marta 1950. do jula 1953. godine, otprilike u istom periodu kao i Skano.

Zemljar je ostavio dvadesetak kucanih stranica, pod naslovom: „Beleške o mojim italijanskim drugovima“. O njima kaže: „Na Golom otoku svi su doživljavali Italijane kao veoma korektne osobe, visokog morala i naročito trezvene u kriznim trenucima. Tako da su se i drugi zatvorenici prema njima ophodili korektno, iako naravno s uobičajenim izuzecima pojedinaca koji su se pretvorili u čudovišta“.

On piše i o Skanu: „Bio je običan radnik, ali učen, prinuđen da hramlje zbog stare rane. Nije poznavao ni reč srpskohrvatskog, a u logoru ga je Udba podvrgla surovom specijalnom režimu. Od smrti ga je spasao zaista bratski odnos sa sapatnicima koji su ga, zauzvrat, barem u baraci poštedeli samostalno organizovanih mučenja“.

Kada je hrvatski islednik otkrio da Skano nikada nije rekao ništa o ćeliji u Rijeci, svakako je podvrgnut surovom specijalnom režimu. Potom se njegov položaj promenio. Borme se seća da ga je video da radi u logorskoj kuhinji.

Da li je Skano prešao iz kategorije pasivista u aktiviste niko neće nikada saznati. Ali to je pitanje bez mnogo smisla, u paklu Golog otoka. Sam Borme nas podseća da su svi deportirci na Golom otoku na kraju morali da se pokažu kao aktivisti, ako su želeli da se vrate kući, pre ili kasnije. A da ne postanu dvomotorci, prinuđeni da udvostruče vreme provedeno u zatvoru.

Pesnik Zemljar piše: „Skano je napamet znao desetak pesama iz italijanske književnosti, i recitovao bi ih sa zanosom: Kardučija, Leopardija, Paskolija“.

Zemljar zaključuje ovako: „Na tom paklenom ostrvu, zatvorenici su tražili ma kakav oslonac, uhvatili bismo se za bilo koju ideju koja bi nam prošla kroz glavu samo da bismo spasli makar delić naše ljudskosti. U svom skitalačkom životu proletera bez kuće i bez porodice, Skano je naučio da se opušta maštajući, recitujući poeziju i pripovedajući drugovima u nesreći dogodovštine iz sopstvenog života“.

(Nastaviće se)