NA Golom otoku sve je moralo da se uradi golim rukama. Radilo se u rudnicima mermera. Gradili su se rezervoari za prikupljanje kišnice, smeštaj za Udbino osoblje, skladišta za namirnice. I same barake u logoru izgradili su deportirci. Postojale su i radionice, u kojima su oni najsrećniji obrađivali mermer i pripremali alatke za ostale.

"Dirinčili bismo od osam do deset sati dnevno", pričao je Borme, "čak i po kiši, pod stalnim nadzorom. A na kraju svakog, uvek iscrpljujućeg dana, vraćali bismo se u barake noseći na plećima težak teret, poput džakova cementa ili krompira."

"Naš dan bi počinjao u cik zore. Na ustaljeni zvuk, morali bismo da siđemo s drvenih ležaja i da stanemo u red ispred svoje barake. Tu bismo dobili doručak. Sastojao se od malo kačamaka s kašikom šećera i malo crne sladunjave tečnosti koja je trebalo da predstavlja kafu.

U podne bi posao bio prekinut zbog drugog dnevnog obroka. Sastojao se uvek od porcije vodnjikave supe i komada hleba koji nije težio više od sto grama. Ista porcija bi bila podeljena za večeru.

Među najstrašnijim uspomenama koje se čuvaju urezane u sećanju bivših deportiraca s Golog otoka nalazi se svakako gladovanje. Užasna glad, koja nije dopuštala predaha. I razjarila bi čoveka, nateravši ga da izgubi svest o svemu ostalom. Verovatno je upravo glad bila glavno sredstvo za srozavanje ljudske prirode.

Na Golom otoku nije se moglo naći ništa što bi ublažilo glad. Osim poneke divlje špargle i nejestivih lukovica. Čak i prikupljanje ostataka u blizini kuhinja bila je retka prilika. Ako bi neko i uspeo u tome, pretila bi mu opasnost od batina.

"Dugo vremena", nastavlja Borme, "na Golom otoku nije bilo nikakvog povrća. Logorska uprava poče da deli, s vremena na vreme, poneki paradajz, i to tek kada je nedostatak vitamina onesposobio mnoge prinudne radnike. Dovedeni do takvog stanja, niko od nas nije više bio u stanju da podiže nosiljke natovarene kamenim blokovima".

Mučenje u jazbini primenjivano je samo po letnjoj vrućini. Uveče bi žrtva koju je odredio sobni bila prinuđena da spava ispod zagušljive gomile ćebadi. Kostolomci bi ga neprestano budili, iznenada bi ga pretukli, a onda ga ponovo pokrili dodatnim pokrivačima. Tokom batinanja, vikali bi: "Tako će Staljinov đavo izaći iz tvog dupeta!"

Takođe leti, za neposlušne koji nisu hteli da se pokaju bio je rezervisan tiganj. Deportirac bi bio vezan za sedište i izložen na šiljastoj izbočini stene. Tu bi bio ostavljen satima. Da se peče na suncu, da izgara od vrućine i žeđi sve do potpune iznemoglosti.

Na Golom otoku bilo koji predmet mogao je da se pretvori u sredstvo za mučenje. Vojnička kapa je bila obavezna. Međutim, bilo je isto tako obavezno skinuti je brzo svaki put kada bi naišao neko od pretpostavljenih: stražar, sobni, islednik, neko od pomoćnih radnika koji nisu bili deportirci, a radili su na ostrvu. Onaj ko ne bi bio dovoljno hitar u tom izrazu potčinjenosti, dobio bi batine ili bi ga podvrgli nekom od mučenja.

Ta kapa je predstavljala jedan od načina ponižavanja onih koji su, pre dolaska u gulag, igrali važnu ulogu u Titovom režimu. Na Golom otoku, naime, nalazili su se jugoslovenski komunisti koji su, samo nekoliko meseci pre hapšenja, bili ambasadori, generali, univerzitetski predavači, pisci, rukovodioci partije, čak i ministri u nekoj od republika.

Sada su morali da puze i da skidaju kapu pred nekim mučiteljima neznalicama, često nepismenim sadistima. Povrh toga, ukoliko bi neki od čuvara prozvao zatvorenika, ovaj bi morao da odgovori pognute glave. Teško njemu ako bi ga pogledao u lice!

Bilo je i onih koji su iskusili još gore sisteme. Poznat je slučaj slikara Vilima Lončarića, koji je tokom poslednjih godina života napisao knjigu memoara pod naslovom "Bando, sagni glavu", po naredbi koju su logorski mučitelji stalno upućivali zatvorenicima.

Rođen 1924, Lončarić je četiri godine bio partizan, zatim su ga demobilisali s činom kapetana prve klase. Uz optužbu da je informbirovac, Vojni sud u Zagrebu osudio ga je na Božić 1949. godine na četrnaest godina zatvora. Prvo je prošao kroz zatvor u Staroj Gradišci, a tu je imao prilike da prisustvuje takozvanom plesu jazbinaša.

Bili su to zatvorenici za koje bismo danas rekli da su bili izvrsni pojedinci, ljudi sa značajnom političkom ili vojnom prošlošću, svi komunisti. Započinjali bi svoju zatvoreničku karijeru u posebnim odeljcima tog zatvora, zvanim "jazbine krvoločnih zveri". Ovde su sobne starešine obično bile ustaše ili domobrani, poraženi u partizanskom ratu. Sada su, u zatvoru kao kriminalci tretirani kao obični zatvorenici, imali priliku da se revanširaju crvenima. Neprijatelj koji ih je porazio bio je sada u njihovim šakama, lišen bilo kakvih prava.

Tako bi, svake večeri, u velikoj zatvorskoj spavaonici, te krvoločne zveri priređivale orgijanje u obliku plesa. Ugledni zatvorenici morali su da obrazuju parove, ali držeći se za uši. Ostali izuzetni pravili bi se da su svirači, s metlom umesto gitare ili udarajući ritam o gvozdeni ram kreveta. Igrači bi bili prinuđeni da plešu valcer do iznemoglosti, držeći se neprestano za uši, koje bi ubrzo počele da krvare.

U pauzama, parovi bi bili prisiljeni da se šamaraju. A na kraju plesa, informbirovski političari podvrgnuli bi se udarcima bičem ustaškog kapoa. Gola zadnjica bi uskoro krvarila poput ušiju. Naravno, uprava zatvora u Staroj Gradišci znala je sve. I nikada nije intervenisala.

(Nastaviće se)