NA Golom otoku rad je bio izuzetno težak za sve, ali je za bojkotovane bio prosto ubistven, a njihove muke nisu prestajale sa završetkom svakodnevnog rada. Po povratku u barake, logoraši su mogli da sednu na krevete od dasaka kako bi slušali kulturnog dok čita političke članke iz "Borbe". Bio je to dosadan i takođe ponižavajući obred, zbog ispitivanja koje bi usledilo: Da li si razumeo? Šta misliš o tome? Da li se slažeš? Pitanja su uvek izazivala vatrenu saglasnost, ali se bar pružala mogućnost odmora. Ali ne i bojkotovanima, za njih nije bilo predaha.

Tokom čitanja "Borbe" morali su da stoje na nogama, pognute glave, u ćošku barake. Kad bi stigao trenutak više nego oskudne večere, odveli bi četvoricu njih do logorske kuhinje, smeštene u dnu klanca. Ovde bi preteške lonce morali da prenesu do barake. Po završetku večere, svi zatvorenici iz barake rasporedili bi se napolju, u dva reda: bio je to večernji Stroj za bojkotovane, kako bi primili poslednju dozu batina za taj dan.

Kada bi se završio Stroj, prognanici bi mogli da idu na spavanje na drvenim ležajima. Bojkotovanima je, međutim, sledila još jedna muka. Na smenu od po dva sata, bili su prinuđeni da dežuraju nad kiblama. To su bile posude u obliku prizme, visine otprilike jednog metra, napravljene od zakucanih dasaka i opremljene dvema horizontalnim motkama za prenošenje. Postavljane svake večeri ispred barake, kible su služile kao javni nužnik za mokrenje tokom noći, jer su logorski klozeti bili dosta udaljeni.

Kada bi količina mokraće dostigla odgovarajući nivo, sobni ili dežurni mučitelj gurnuo bi glavu bojkotovanog u otpadne vode. I tu bi je držao uronjenu nekoliko sekundi, sve dok kažnjenik ne bi imao užasan osećaj da će se ugušiti. To nije bila najgora kazna. Ukoliko bi smatrali da neko odbija da se povinuje vaspitnoj meri, bacili bi ga u jamu, rupu veličine male sobe. Tu bi ostajao bez hrane i vode danima. Kada bi dospeo u stanje iznurenosti, ako bi se usudio da zatraži da pije od vojnika koji ga je nadgledao, ovaj bi mu se ispišao na lice. U takvim zverskim uslovima mali broj bi uspeo da preživi.

Bojkot nije trajao više od nekoliko meseci, ali se mogao ponoviti više puta tokom progonstva. Iz ovog mučenja, zatvorenik bi izašao bukvalno uništen. Njegova težina smanjila bi se zastrašujuće. Čak bi i sedenje postajalo mučenje, jer su kosti bile prekrivene samo kožom. Noge bi, naprotiv, postajale ogromne poput greda i skroz plavičaste, zbog nedostatka vitamina ili zbog neke srčane slabosti.

KAMEN ZA MUČENJE NA otoku zla najprirodniji sistem mučenja bio je rad, a Udba ga je zamislila i organizovala kao metod torture. Neki od ovih poslova bili su potpuno beskorisni, bez ikakvog smisla. Na primer, izvlačenje peska iz mora. Zatvorenici bi se iscrpli u vodi, polunagi, po bilo kakvom vremenu, čak i zimi, čak i pod ledenim bičem bure. Čemu je služio taj pesak, i gde je odnošen, niko nikada nije umeo da kaže.
Međutim, najteža i stalna muka bila je iskopavanje kamenih blokova koje je trebalo negde nagomilati, prenoseći ih s jednog mesta na drugo. Bez ikakvog razloga, osim da se ljudi iznure.

"Smatram da niko od bojkotovanih, prolazeći kroz ovo užasno iskušenje, nije mogao da ne pomisli na samoubistvo, kao jedini način da se stane na kraj patnjama. Ali na Golom otoku čak ni samoubistvo nije bilo jednostavno, jer je nadzor stražara bio uvek izuzetno strog. Ponekad bi neko, obuzet očajem, uspeo da se popne na krov barake i baci se dole, strmoglavce. Ali s obzirom na to da je baraka bila preniska, pad bi prouzrokovao samo prelom nekog uda. Pored toga, kada bi ozdravio, nesuđeni samoubica bio bi ponovo podvrgnut bojkotu, kazni kojoj nikada nije bilo kraja", pričao je stari komunista Borme.

Pošto bi prošao kroz bojkot, zatvorenik bi neko vreme bio pošteđen radne dužnosti. Ostajao bi u baraci i primao veću količinu hrane. Ili bi bio primljen u ambulantu kako bi se oporavio i vratio na prinudan rad.

Sistem nije dozvoljavao da informbirovci umru, već ih je trebalo održavati u životu koliko god je moguće, mučiti ih beskonačno kako bi se uverili u težinu svojih zločina. A potom ih prisiliti da se promene. Primorati ih da postanu saučesnici svojih krvnika. Uništiti im duh. Dovesti ih do poništenja ličnosti i časti. Kako ne bi, kad jednom izađu iz gulaga, više imali snage da se suprotstavljaju jugoslovenskom komunističkom režimu i njegovom svemoćnom bogu, Titu.

Kako bi izbegao bojkot i stekao mogućnost slobode, deportirac je morao da dokaže svoje Raščišćenje s istragom, odnosno da je u potpunosti otkrio sve informacije kojima je raspolagao. Potkazavši rodbinu, prijatelje i sve one koji su, makar i privatno, izrazili neki kritički stav prema komunističkom režimu.

Bilo je neophodno povremeno otići na raport kod islednika, odnosno kod Udbinog oficira iz sopstvene republike, koji je stalno boravio u logoru, i prenositi mu čak i poverljive informacije i izraze utučenosti koje bismo čuli od drugova u zarobljeništvu. Ako nema ništa od onoga što bi moglo zanimati Udbu, moralo je nešto da se izmisli. Prijava je podnošena usmeno ili napismeno, na papiru od džakova cementa.

Tako su deportirci na Golom otoku pretvarani u vojsku doušnika i klevetnika. A zadatak prevaspitavanja, kojim se Tito često razmetao u svojim govorima naciji, mogao se smatrati ispunjenim!



NI DRUGA NI PRIJATELJA

OSTAO je zapisan Skanov zaključak: "Na Golom otoku svako od nas bio je sam sa sobom. Nije bilo moguće imati prijatelje ili drugove kojima bismo se mogli poveriti. Ako bi ti neko nešto poverio, morao si da ga prijaviš. Inače bi bio prinuđen da šetaš noseći natpis: 'Informbirovac'. Ako ga ti ne bi prijavio, prijavio bi on tebe zato što ga nisi prijavio. Sistem je funkcionisao".


(Nastaviće se)