PRATEĆI sudbinu profesionalnog revolucionara Andrea Skana ispričana je i sudbina Evrope tokom 20. veka. Od buntovnog dečaka sa Sardinije, potom španskog borca, Musolinijevog zatočenika, rukovodioca Pokreta otpora u Đenovi, pobednika u Drugom svetskom ratu, Skano je na kraju poražen. Završava na Golom otoku, otoku zla. Posle tri godine je pušten, neko vreme živeo u Rijeci i uspeo da se vrati u Italiju. Stigao je u svoju zemlju, ali ponovo kao zatvorenik. Zatočenik ćutnje o onome što je proživeo u gulagu.

Cela KPI, na čelu s Toljatijem, stala je na stranu Informbiroa. To nije bilo lako. Trebalo je objasniti bazi da je Tito jednog dana bio heroj, a da je drugog postao prljavi fašista, američki sluga, ukratko neprijatelj“, pričao mi je profesor Pjetro Pastorino, sin partizana i bivši komunista.

Mesec dana pre toga, 25. maja, list „Unita“ slavio je Titov rođendan, uz veliku maršalovu fotografiju i legendu u kojoj je pisalo: „Jugoslovenski narod pod vođstvom druga Tita danas je angažovan u borbi za izgradnju svoje zemlje i socijalizma“.

Naravno, i Tito je znao da i u partiji kao i u državi, ima mnogo onih koji su verni Staljinu“ dodade profesor. “Među njima je bilo i Italijana, koji su godinu dana pre toga došli u Jugoslaviju“.

To su bili ljudi koji su smatrali KP SSSR partijom vodiljom. Mnogi od njih su učestvovali u Pokretu otpora u ime Staljina i SSSR. Ti karakteri se nisu mogli menjati iz dana u dan.

DOBAR I ZAO GLAS OZNA (Odeljenje za zaštitu naroda) je bila na dobrom ili lošem glasu, zavisi kako za koga. Posle pobede, krajem 1945. maršal Tito je odlučio da je održi u životu i da je ojača, prema principu koji je glasio ovako: „Ako OZNA uteruje strah u kosti onome ko ne voli novu Jugoslaviju, znači da je ona u korist našeg naroda“. Potom je OZNA promenila naziv i postala UDBA (Uprava državne bezbednosti).

Za jugoslovenski komunizam oni su postali ’informbirovci’, neprijatelji naroda, staljinistički agenti“, nastavi Pastorino. „Optuženi su za najapsurdnija dela: sabotažu, špijunažu, oportunizam, konspiraciju s ciljem zavere, pokušaj da se Titova vlast sruši oružjem. Tako mi je pričao otac...“

Prvi su zbog prekida Staljin - Tito stradali najaktivniji ljudi iz Monfalkonea. Odmah, već u avgustu 1948, politička policija ih je uhapsila u Rijeci. Ukupno 18 italijanskih komunista.

Jedan od njih bio je Nikola Anđelo, stolar, 45 godina, zaposlen u brodogradilištu u Monfalkoneu, partizan, stigao u Rijeku u aprilu 1947, gde je takođe radio u brodogradilištu. U Institutu za istoriju pokreta otpora Trsta nalazi se njegovo svedočenje o tim danima:

U avgustu 1948, u moj dom je došlo pet ili šest policajaca s mitraljezima. Odveli su me u zatvor, u Rimsku ulicu, u Rijeci. Optužnica mi je dostavljena 25. avgusta, na hrvatskom i italijanskom jeziku. Teretili su me za remećenje javnog reda i mira, verovatno zato što sam učestvovao na skupu u Rijeci, u bioskopu „Partizan“, kao i mnogi sunarodnici koji podržavaju Informbiro.

Presuda je glasila interniranje u Bosnu, zajedno sa suprugom i ćerkom Natašom, koja je imala dve godine. U grupi nas je bilo 38, 18 optuženih, 9 supruga i 11 dece. Skoro svi deportirani su bili drugovi iz Monfalkonea koji su bili rukovodioci partije“.

Odveli su ih u Zenicu, gde su radili u rudnicima uglja, zajedno s nemačkim zarobljenicima, koji su osuđeni na prinudni rad da bi obnovili ono što su srušili tokom rata. Oni su, ipak, imali sreće. Do 1949. svi su se vratili u Italiju.

Ostali italijanski komunisti su poslati u fabrike u Sarajevo i druge jugoslovenske gradove. Tamo su ostali do 1950. Mnogo gore su prošli oni koji su se, nakon hapšenja u Rijeci i Puli, organizovali da pomognu interniranima i onima koji su izgubili posao. Optužba je bila da su osnovali organizaciju. I u ovom slučaju Udba ih je lovila jednog po jednog. Sve se dešava 1949, u godini velike represije. Njihova sudbina je bila crna: završili su u zatvorima ili u gulazima koje je Tito otvorio za komuniste verne Staljinu.

NARUDŽBENICA KNjIGA „Zatvorenici tišine“ može da se kupi u knjižarama Delfi i Vulkan i da se naruči na mejl office@novolistampa.com, na telefone 011/3237007 i 064/1470299 i sajt www.novoli.rs.

Represija se tada nalazila u fazi jedan, nazovimo je tako. Do avgusta je rasprava o Informbirou unutar KPJ bila skoro pa slobodna. Početkom jeseni, počela su prva hapšenja. Do kraja godine broj uhapšenih se povećavao.

Faza dva počinje u januaru 1949, a znak promene stigao je u Titovom govoru pred srpskim komunistima, gde je poručio da je propaganda Informbiroa čin „neprijateljstva i kontrarevolucije“.

Tokom 1949. broj uhapšenih, u odnosu na 501 iz 1948, porastao je na 6.290. Neki autori kažu da je represija bila mnogo veća. Zatim dolazi faza tri, tokom 1950, s manjim brojem hapšenja, ali s lošijim tretmanom zatvorenih i težim osudama. Okrutnost je toliko bila izražena da su mnogi preživeli tvrdili da su nacistički Gestapo i šefovi naci-logora bili diletanti u poređenju s policijom Ozne-Udbe!

Zverstva nisu činjena slučajno, a zlo uhapšenim zatvorenicima i deportovanim činili su, takođe, komunisti. To nam otkriva odgovor pukovnika Udbe informbirovcu Dal Pontu.

Pukovnik je tada rekao da Titov režim želi da izbegne ono što se dogodilo u fašističkoj Italiji: „Iz Musolinijevih zatvora zatvorenici su izlazili prekaljeniji, pripremljeniji da nastave borbu nego kada su u njih ulazili. Naš sistem, koji vi osuđujete, treba da nam osigura da nam nikada više ne možete naškoditi“.

Zatim, persirajući Dal Pontu, kako se to činilo sa svim zatvorenicima, zaključio je: „Ne znam da li ćete izaći i kada. Mogu da vam garantujem da nećete imati fizičku i moralnu snagu da se borite protiv nas“.

Ceh su platili ljudi koji nikada nisu mogli da zamisle da će pretrpeti zlo od svojih drugova, s kojima su se zajedno borili protiv nacizma i fašizma, verujući da stvaraju novo savršeno društvo. Možda će i to uticati na odluku koja se čini apsurdnom: oni nikada nikome neće pričati o onome što su preživeli.

(Nastaviće se)