DEFINITIVNO razgraničenje Crne Gore i Austrije desilo se 9. juna 1840. Sledećeg dana Njegoš je organizovao veliku narodnu svetkovinu u manastiru Ostrogu, gde je prisustvovao i kapetan Orešković, koji je svom novom šefu, guverneru Dalmacije Johanu Avgustu fon Turskom, podneo izveštaj 10. jula iste godine. U ovom izveštaju može se videti veliki napredak, koji je Njegoš uspeo da ostvari u Crnoj Gori u poslednje dve godine i pored velikog plemenskog otpora koji je mladi gospodar Crne Gore i Brda savladao s neverovatnom spretnošću i efikasnošću.

Orešković tvrdi da je Njegoš za poslednje dve godine likvidirao oko 20 protivnika njegovog poretka, što je svakako mali broj u odnosu na nekoliko stotina ubistava koja su na godišnjem nivou potresala Crnu Goru. Ovde Orešković spominje i otpor koji je Njegošu pružio Đorđije Petrović, prilikom prodaje manastira Stanjevića, 6. maja 1839.

Strah od Njegoša i od Crnogoraca, koji je Orešković iskazao u svom izveštaju iz 1838. godine, u ovom kasnijem izveštaju više ne postoji. On se prosto divi snazi i sposobnosti mladog vladike da ovu besudnu zemlju uvede u red, da izvrši snažan uticaj kako na narod, tako i na susede i strance koji su ga sve to vreme posećivali. Orešković piše: „Najzad sam se za vreme mog putovanja uverio da je čitavo stanovništvo Vladici iskreno odano, da nema sad više ni traga od opozicione stranke Đorđija Petrovića koja je postojala prije dvije godine i da Vladika neograničeno vlada u celoj zemlji“.

Tih godina, pored uspostavljanja unutrašnjeg mira, Njegoš je počeo da gradi put od Kotora do Rijeke Crnojevića, kako bi narod navikao na mir i trgovinu. Crnogorci koji uviđaju korist od saobraćaja blagosiljaju Vladiku, koji im je osigurao život i imanje i koji je stvorio blagotvoran mir u unutrašnjosti zemlje.

Ovaj opširni Oreškovićev izveštaj, u neku ruku predstavlja, presek desetogodišnje vladavine Petra Drugog Petrovića Njegoša, koji je za to vreme izvršio pravu malu revoluciju u formiranju državnih institucija u Crnoj Gori.

KRST CARA FERDINANDA DVORSKA kancelarija u Beču obaveštava 24. januara 1842. Guberijalno predsedništvo u Zadru da je austrijski car Ferdinand Prvi dodelio Njegošu „krst na prsima, ukrašen brilijantima kao znak priznanja za predano i uspešno sudelovanje i upravljanje poslovima oko razgraničenja između Kotorskog okruga i Crne Gore“. Krst je na Cetinje doneo bivši član komisije za razgraničenje, Edvard Grij.

U kasno proleće, 1841. godine, Cetinje je bilo središte jednog interesantnog skupa. Kod Njegoša borave u isto vreme dr Vilhem Ebel, pruski botaničar iz Keninsberga, pisac putopisa „Dvadeset dana u Crnoj Gori“, zatim Aleksandar Čevkin, ruski dvorski savetnik, sa specijalnom misijom da prati Njegošev rad na Cetinju nakon razgraničenja sa Austrijom, Ljudevit Gaj, Antun Mažuranić, Vuk Karadžić, Dimitrije Knežević i Nikolaj Nadeždin. Ebela su u Crnu Goru privukla „botanička istraživanja“, a ovo drugo društvo „filološka“. Najverovatnije je tada doneta odluka o stvaranju zajedničkog srpsko-hrvatskog ili ilirskog jezika, koja će biti pismeno potvrđena tek nekoliko godina kasnije.

Događaji oko pogibije Turaka na Bašinoj vodi i zauzimanja Vranjine i Lesandra od strane Osman-paše Skopljaka naterali su Njegoša da početkom sledeće godine krene na put ka Beču i Rusiji, kako bi zainteresovao austrijske i ruske vlasti da reaguju kod Porte protiv napada Osman-paše Skopljaka na Crnu Goru. Negativni izveštaji o njemu, posle pogibije Turaka na Bašinoj vodi, u velikoj meri ga diskredituju u očima velikih sila, koje ga posle toga posmatraju kao razbojničkog poglavicu.

Njegoš na put polazi 9. januara 1844. godine sa namerom da u Beču poseti ruskog poslanika Pavla Ivanoviča Medema, kako bi posredovao kod ruskog dvora da uzme Crnu Goru pod zaštitu od napada Turaka iz Albanije i da isplati crnogorskom narodu novčanu pomoć za 1844. godine. Moliće uz to i Dvorsku kancelariju da ukine carine na proizvode koje Crnogorci donose na kotorski pazar, kao i to da mu austrijske vlasti dopuste da uveze određenu količinu soli i puščanog praha.

Takođe mu je namera da traži od Austrije određenu pomoć, bilo u novcu bilo u spravama i barutu za miniranje kako bi napravio put od Crne Gore do Kotorskog okruga. Zamoliće austrijskog nadvojvodu, Franca Karla Josipa, da preseli oko hiljadu crnogorskih porodica u bilo koji kraj austrijske države, a u Dubrovniku će naručiti da mu se naprave tri lađe na vesla, sa dva mala topa, koje bi se u delovima dopremile do Skadarskog jezera.

Dana 13. januara 1844. Njegoš se ukrcava s Filipom Vukovićem, Vidom Boškovićem i Nikolom Zecom na brod „Baron Štrimer“ i polazi iz Kotora za Dubrovnik. Nekoliko momenata pre polaska javljeno mu je da je oluja na Skadarskom jezeru prevrnula tursku lađu sa dva mala topa, da su posadu uhvatili Crnogorci i pobili. Njegoš zadužuje glasnike da brod izvuku na kopno i sačuvaju, a da Senat nagradi Crnogorce koji su učestvovali u zarobljavanju turske lađe.

Od kraja januara do marta 1844. godine, Njegoš se nalazi u Beču, gde pokušava da dobije dozvolu za izgradnju brodova, ali nema odobrenje od Austrije, posle čega se vraća u Crnu Goru.

Život na Cetinju ulazio je u uobičajenu kolotečinu, tako da se Njegoš mogao posvetiti svome obrazovanju i književnom radu. Piše pesmu „Misao“ i „Luču mikrokozmu“, svoje najznačajnije i najgenijalnije filozofsko-religiozno delo, koje štampa sledeće 1845. godine u Beogradu.

I dok osvaja prostore duha i intelekta, dotle se situacija u zemlji dodatno komplikuje i zaoštrava. Polako se oko Njegoša razvija pritajena opozicija protiv njega i njegove vlasti, koja će dostignuti kulminaciju 1846/47. godine, u vreme Markišine bune, koja se poklopila sa gladnim godinama ali i s njegovom bolešću koja ga od 1844. sve više nagriza. Godine 1845. Njegoš od Sinoda Ruske pravoslavne crkve dobija zvanje mitropolita.


(Nastaviće se)