PRVI Njegošev korak bio je da omogući zaštitu i potporu Rusije. O tome svedoči njegovo prvo pismo ruskom konzulu Jeremiji Gagiću u Dubrovnik.

Tom prilikom Gagiću šalje i "potvrždenija" glavara crnogorskih i brdskih o svom izboru za gospodara Crne Gore i Brda.

Dolazak na vlast sa sedamnaest godina, posle duge i stabilne vladavine njegovog strica, izazvao je brojne kontroverze i sumnje u njegovu vladalačku sposobnost i spremnost da ponese težak teret narodnih i državnih poslova na svojim plećima.

Situacija u Crnoj Gori odvijala se dosta brzo. Austrijski providur u Kotoru, Mihoval Martineli, upućuje zahtev guverneru Dalmacije, Franji Saveriu Tomašiću, da iskoristi nesređeno stanje u Crnoj Gori kako bi zauzeo manastire Pod Maine i Stanjeviće i učvrstio uticaj u Crnoj Gori.

Na osnovu toga Tomašić, 5. novembra (po starom kalendaru) 1830. godine, naređuje zapovedniku dubrovačke tvrđave, brigadnom generalu Jofanu Jozefu Taci fon Feldbruku, da pođe iz Dubrovnika u Kotor i da u sporazumu s vršiocem dužnosti okružnog kotorskog poglavara, Mihovalom Martinelijem, zauzme crnogorske manastire Podmaine i Stanjeviće.

General Taca stiže u Kotor 17. novembra, a 18. sastaje se s Mihovalom Martinelijem i Eduardom Grijom, gde su predviđene potrebne mere za zauzimanje crnogorskih manastira od strane austrijske vojske.

JAČI OD RADONjIĆA Ovi ratovi i poremećaji u odnosima velikih sila doveli su do naglog povećanja uloge i značaja crnogorskog mitropolita, inače ruskog štićenika u odnosu na guvernadura, koji gubi oslonac u državi koja ga je plaćala i štitila. To je u toku duge i stabilne vladavine Petra Prvog dovelo do toga da se ekonomska, politička i duhovna vlast koncentriše u porodici Petrovića, mnogo više nego u porodici Radonjića.

Prema rečima nekih istoričara, Vukolaj Radonjić je 15. novembra prešao austrijsku granicu, pa se u kotorskom predgrađu Puču susreo s generalom Tacom i drugim predstavnicima austrijskih vlasti iz Kotora - što se ne slaže sa činjenicom da Tac u Kotor stiže tek 17. novembra. To je poslužilo stranci Petrovića kao glavna optužnica protiv guvernadura, kome je suđeno ekspresno 17. novembra, po starom, ili 3. decembra po novom kalendaru

U pismu Jeremiji Gagiću od 4. decembra 1830. Njegoš potanko izlaže rekonstrukciju događaja. Za te tajne pregovore, prema Njegoševim rečima, saznali su slučajno neki Crnogorci koji su se zatekli u Kotoru. Oni potrče do te kuće u Puču, gde se nalazio gubernator Radonjić, i s njime se "povsuju" (verovatno posvađaju), pa posle toga odmah pođu na Cetinje i kažu Radu Tomovu i nekim glavarima koji "se bijahu nagnali ovđen".

Kada je došao među glavare oni su ga ispitivali, oduzeli mu pečat, lišili ga čina i osudili na smrt, ali na zauzimanje samog Rada Tomova smrtna kazna mu je preinačena u oslobađajuću, s tom razlikom da se raščinjuje. U ovom pismu pojavljuje se jedan interesantan detalj. Naime, Njegoš obaveštava ruskog konzula o tome da mu je guvernadur protiv njega poslao jedno anonimno pismo, u kome osporava njegov izbor za naslednika vladike Petra Prvoga.

Ovim pismom mladi crnogorski gospodar pokazuje zadivljujuću čvrstinu spram Austrije u prvim danima svoje vladavine. On moli Rusiju da stane na stranu pravde i da ne dozvoli susednoj sili da zarati sa Crnom Gorom. Pokušaj Austrije da se na prepad dokopa crnogorskih manastira neće proći lako, niti bez boja, što će opet Rusiji zadavati nepotrebne brige i glavobolje. Na taj način on internacionalizuje pitanje manastira, kao životno pitanje Crne Gore, ističući, i to ne bez razloga, da udela u manastirskom zemljištu nema nijedan Petrović koliko bilo koji drugi Crnogorac ili Brđanin.

Ovaj austrijski diplomatski prepad Njegoš vešto koristi da ukine guvernadurstvo. Sedamnaestogodišnji mladić ne da se lako pokolebati, on ovim pismom ponovo potvrđuje svoje strepnje i strahovanja, da bi situacija mogla izmaći kontroli ukoliko se Rusija na neki način ne umeša. U svim ovim pismima oseća se Njegoševa skrivena namera da se u što skorijem roku obračuna sa Radonjićima, a niko od njegovih neprijatelja i ne sluti da to može da učini ovaj mladi čovek.

U suštini, Njegošev spor sa Austrijom na samom početku njegove vladavine predstavljao je, u neku ruku, političku sreću koju je uspeo da maksimalno iskoristi. Ovi manastiri, podignuti na samoj granici Crne Gore i Venecije, donosili su Crnogorsko-primorskoj mitropoliji velike prihode, kao i porodici Petrović koja se njima najviše koristila. Tako da je napad Austrije na manastire u stvari bio napad na političku i ekonomsku moć Petrovića, koji se ujedinjuju oko svog duhovnog predstavnika, čvrsto rešeni da iskoriste smrt Petra Prvog i opštenarodnu zakletvu da do Đurđeva dana neće biti krvoprolića i krvne osvete, kako bi se obračunavali sa Radonjićima, porodicom guvernadura, koja je svoju političku podršku gradila na austrijskoj i venecijanskoj strani.

Da ne bude zabune, pre Njegoševe vladavine, Crna Gora i Brda ne mogu se nazvati državom. Postojalo je nešto što bi se moglo nazvati pretečama kasnije formiranih državnih institucija, kao što su opštenarodni zborovi, često održavani za velike praznike, gde su se donosile odluke od opšteg značaja, kao i institucija mitropolita crnogorsko-primorskog i skenderijskog koji je predstavljao najvišu duhovnu i institucija guvernadura najvišu svetovnu vlast.

U Crnoj Gori toga vremena nije bilo regularne vojske niti policije, kojom su raspolagali mitropoliti i guvernaduri; njihov autoritet počivao je na ekonomskoj i političkoj snazi porodica iz kojih su potekli.

Vladalo je u to vreme svojevrsno dvovlašće, po kome su Petrovići zastupali ruske, a Radonjići venecijanske interese. Krajem 18. veka ili tačnije 1797. godine kad Napoleon Bonaparta ukida Venecijansku Republiku, a mletački posedi u Boki prelaze u ruke Austrije, Rusija se aktivno uključuje u francuske revolucionarne i Napoleonove ratove, tako da Crnogorci u Boki otvoreno ratuju na njenoj strani protiv Francuza.


(Nastaviće se)