KAKO je Vladimir Dedijer pravio karijeru novinara i Titovog prijatelja, tako je i njegov brat Stevan postao urednik u Tanjugu i „Borbi“, ali je bio toliko sumnjiv Partiji da pasoš nije imao. Trinaest puta je tražio pasoše za sebe, svoju ženu Šveđanku i dva sina, i nije ih dobijao. Onda je odlučio da „zvanično“ pobegne. Naime, švedska vlada je tražila od Tita da pusti Stevana Dedijera i njegovu porodicu. I Tito ih je pustio.

Stevan Dedijer je prvo bio prebeg u Engleskoj, gde je britanska obaveštajna služba pokušavala da ga zavrbuje i to u Edinburgu, gde je radio doktorat. Otišao je 1961. u Švedsku, a posle nekoliko godina održao je prvi javni kurs o delovanju obaveštajnih službi, kao njihov „veteran i pionir“.

Udba je Stevana Dedijera proglasila za emigranta i neprijatelja države. Odmah je za njim poslala svoje tajne agente. Udba ga je proglasila za agenta CIA. Srbi iz Lunda, gde se Dedijer nastanio, zbog njega su imali probleme, jer su ih ljudi iz konzulata stalno zapitkivali da li su videli Dedijera, da li su čuli šta govori, šta radi?

U Lundu je osnovao univerzitetsku katedru za teoriju obaveštajnih poslova i bezbednosti i tako postao rodonačelnik jedne nove naučne discipline. Sam je imao bogato iskustvo delovanja u tom svetu tajnih poslova, u koji je ušao 1936. godine.

Često je govorio: „Najjače oružje jednog naroda je njegova umna moć.“

UGASITE AGENTURE NEMA više razloga da se tajne službe skrivaju, jer su svi izvori informacija otvoreni i mnogi podaci se mogu naći u knjigama, medijima i bibliotekama. Time sam hteo da razbijem tabu o agenturama i da ih učinim jeftinijim servisom države, jer je tajnost podrazumevala skup sistem zaštite informacija, do kojih se prilično lako i na običan način dolazi. Zato sam težište rada agentura prebacio na obaveštajni rad u poslovnom svetu, kompanijama, na tržištima, u industriji - govorio je kao prorok Stevan Dedijer.

Vest da je Dedijer formirao naučni institut izazvala je šok u Beogradu, najviše zbog činjenice da je jedan bivši saradnik NKVD, koji je radio u mreži Mustafe Golubića, javno govori o obaveštajnim poslovima i iskustvima. Podozrenje je ubrzo ustupilo mesto naučnom utemeljenju jedne nove discipline, koja se svodila pod formulu „kako špijunirati špijune“. Stevan Dedijer je bio obaveštajac, nuklearni fizičar, socijalni teoretičar, profesor i pisac. Za sebe je govorio i potpisivao se kao Srbin sa dna kace, tamo gde je kupus najbolji i gde čovek najviše smrdi na kiseli kupus.

Dedijer se na svojoj vizitkarti predstavljao kao „obaveštajni savetnik“. Ovu ulogu igrao je za UN, Unesko, OECD, Evropsku uniju, kao i u mnogim državama sveta, od Indije do Etiopije i Bliskog istoka.

- Dedijer je najbolji socijalni obaveštajac na svetu. Bio je gost svih tajnih službi i pet svetskih univerziteta. Francuska je tražila da joj reorganizuje agenturu, a Britanija da radi za kraljičinu službu. U Americi smo ga cenili kao eksperta za informacije - izjavio je Vilijam Kolbi, šef CIA, impresioniran Dedijerovim sposobnostima i viđenjem korišćenja obaveštajnih znanja i veština u razvoju društva.

Kada je Dedijer odlučio da katedru zameni za Institut obaveštajnih nauka, od švedske države je dobio 500.000 kruna. Odbio je pozive iz Amerike, kad ga je Ekson korporacija zvala na Rokfeler univerzitet i odlučio da drži otvoreni seminar o obaveštajnim službama. Prva tema je bila uloga CIA u lažima o ratu u Vijetnamu. Zahvaljujući američkim novinama koje su ga napale zbog otkrivanje vojnih tajni, Dedijer je dobio mnogo ponuda iz Izraela, Švedske, Francuske, čak i iz Amerike, da drži otvoreni kurs o obaveštajnima službama.

Nudio je svoje usluge i Zagrebu i Beogradu, za simbolični, ugovoreni „dinar naknade“, ali razumevanja nije bilo. U Zagrebu možda i zato što je važio za vodećeg obaveštajca Josipa Broza Tita. Posle se, sedamdesetih godina, dopisivao sa Dobricom Ćosićem i zbog toga opet bio pod pratnjom agenata Službe državne bezbednosti. Bio je tajni savetnik PLO i Jasera Arafata. Oba glavna Arafatova saradnika, Abu Džihad i Abu Iad, sa kojima je sarađivao, ubili su Izraelci u roku od šest meseci, bez trunke njegove krivice.

Dedijer je 1973. izveo reformu vojne obaveštajne službe Švedske u projektu „SOU 19, 1975“, sa tezom da obaveštajnost, njena kolektivna pamet, treba da postane ne samo zaštita bezbednosti i nezavisnosti jedne države, već glavni faktor njene sposobnosti za razvitak.

Potraga državne bezbednosti za profesorom Stevanom Dedijerom se nastavila iz Beograda i početkom devedesetih godina, jer je ovaj doktor bezbednosti otvoreno kritikovao politiku Slobodana Miloševića i srpsku nacionalnu elitu, dovodeći ih u vezu sa idejom Velike Srbije.

Potpisujući se kao „Srbin sa dna kace“, nije se libio da uspostavi paralelu između Miloševićevog i Hitlerovog režima i da traži da se njegov režim skine s grbače naroda. Međutim, pošto je Dedijer bio „američki čovek“, srpska tajna policija ga tada nije dirala. Sa našim ljudima u Lundu i Malmeu nije se mnogo družio, mada je dolazio na verske i državne svečanosti. Srbi ga se sećaju kao pristojnog čoveka.

Početkom 2003. godine poslao je otvoreno pismo premijeru Zoranu Đinđiću. Kritikovao je svog oca Jeftu Dedijera kao tvorca karte Velike Srbije. Tražio je da se raspusti i potpuno reorganizuje SANU, jer se „ne bavi razvitkom kreativne moći svog naroda u nauci, tehnologiji, u izumima i inovacijama“, već nastavlja „katastrofalnu politiku Sovjetskog Saveza na tom području“! Tako je kritički pisao još 1952. godine, u prvom broju časopisa „Nova misao“.

Stevan Dedijer je živeo kao profesor u Lundu. Tri puta se ženio i imao četvoro dece. Poslednjih godina je radio na svojim memoarima. Umro je 13. juna 2004. godine, u 93. godini, u Dubrovniku, u kome je proveo poslednje godine života.

(Nastaviće se)