RADIO sam kao obaveštajac aktivno samo za Udbu 1947. za vreme građanskog rata u Grčkoj. Zadatak mi je bio da neutrališemo američku ambasadu u Atini. A 1955. godine sam za Službu državne bezbenosti, na veliku radost Aleksandra Rankovića, razotkrio jedan od načina kojim engleska obaveštajna služba vrbuje naše ljude. Bio sam član Titovog tajnog tima koji je imao zadatak da napravi atomsku bombu. Taj posao su direktno kontrolisali Politbiro i Udba. Član sam čitave mreže ljudi u svetu koji otvoreno izučavaju problem obaveštajnog rada u 20. veku.

Glagoljiv i otvoren kao profesor bezbednosti i špijunaže Stevan Dedijer je u poznim godinama javno priznao da je bio svetski obaveštajac. Dedijer je bio prvo špijun, potom naučnik međunarodnog renomea, profesor na petnaestak univerziteta, ekspert brojnih institucija koje se bave analizama globalnih trendova u obaveštajnom i realnom svetu. Sa grupom jugoslovenskih novinara bio je u Trstu i u štabu generala Markosa u Grčkoj, kao Kardeljov sekretar putovao je na konferenciju mira u Pariz. A u retkim trenucima slobodnog vremena prevodio je za potrebe Ozne dokumenta ko zna na koji način doturena iz američke ambasade. Dok je pisao memoare, koje će posthumno da objavi njegova žena Karin Dedijer, Šveđanka, dao im je naslov „Špijun koga smo voleli“.

Rođen je u Sarajevu 1911. i dovoljno dugo je živeo da bude učesnik, svedok i analitičar tri svetska rata i ostalih istorijskih zbivanja. Poznavao je velike i male političare, slabe i snažne šefove tajnih službi, i smatrao sebe njima ravnim.

Stevan Dedijer je kao potomak pripadnika tajne organizacije „Crna ruka“ bio predodređen da bude zagonetna ličnost. Njegov otac Jefto Dedijer iz Bileće bio je crnorukac, prijatelj Dragutina Dimitrijevića Apisa i Mustafe Golubića, dvojice najtajanstvenijih ljudi u Kraljevini Srbiji. Mustafa Golubić, jedan od najvećih špijuna Kominterne bio je jedan od Dedijerovih „svetaca“, kome je on 1938. omogućio da bezbedno napusti Ameriku, pred poterom FBI, pod tajnim imenom Šulc, o čemu je pisao i „Njujork tajms“.

Prvo je hteo da bude inženjer i da pravi avione, posle da bude fizičar i matematičar, pa istoričar. Majka ga je poslala na studije u Švajcarsku, a on je našao sponzore i nastavio studije u SAD. Zbog političkih zbivanja u Evropi postao je iskreni komunista, što je bila i moda kod dece bogatih Amerikanaca i Evropljana. U SAD je radio u Njujorku kao novinar i stalno bio u kontaktu sa crnorukcima, koji su negovali nacionalni duh.

Period između 1936 i 1949. bio je veoma buran u životu Dedijera, jer je postao saveznički padobranac u Drugom svetskom ratu. Profesor Tvrtko Jakovina piše da je Stevan Dedijer bio član vojne obaveštajna službe OSS, preteče CIA. Prošao je padobranski kurs i specijalnu obuku, pa je postao telohranitelj američkog generala Maksvela Tejlora, komandanta 101. letačke divizije.

Tokom rata, bio je najbolji redov u padobranskoj 101. američkoj diviziji, skačući iz aviona uz poklič: „Živeo Staljin!“ General Dvajt Ajzenhauer je dozvolio da početkom 1945. pređe u jugoslovensku armiju. Učestvovao je u tajnoj operaciji „Market Garden“ posle iskrcavanja saveznika u Normandiji, koja nije slavno završena. To je bio vojni desant, u kome se Dedijer posebno istakao. Ta obaveštajna akcija i ugled koji je stekao kod američkih generala pomogli su mu kasnije da se susreće sa gotovo svim direktorima CIA.

Bilo je planirano njegovo prebacivanje u Jugoslaviju, ali je on u jednom razgovoru rekao da će ubiti Dražu Mihailovića ukoliko bude upućen u njegov štab. Posle tri dana morao je da pakuje kofere, izbačen je iz OSS, uz upozorenje da ćuti o onome što je naučio tokom obuke.

LOJALNI TITOV KOMUNISTA STEVAN Dedijer je bio lojalni Titov komunista. U vreme Rezolucije IB 1948. opredelio se za Tita, a ne za Staljina.
Kao savestan partijac, Udbi je uredno prijavio svog šefa po liniji NKVD-a iz Amerike dr Mirka Markovića. Dedijer je uz to pedantno špijunirao šta sve radi Pavle Savić, direktor Instituta „Vinča“ i o tome izveštavao Politbiro KPJ i Udbu.

Kada se posle rata vratio u Beograd kao član KPJ dobio je obaveštajni zadatak da pomaže grčke komuniste i partizane kako bi zadržali vlast u Grčkoj. Protivnici generala Markosa bili su Englezi, koji su posle podele interesnih sfera želeli da od Grčke naprave kapitalističku zemlju i svog političkog satelita.

Posle Grčke iskusni obaveštajac je dobio novi poverljivi zadatak. Josip Broz Tito, Politbiro KPJ i Udba angažovali su Stevana Dedijera da kontroliše Pavla Savića u Nuklearnom institutu „Vinča“ i pomogne da Jugoslavija napravi atomsku bombu.

Dedijer o tome ništa nije znao, ali je prihvatio ovaj partijski i tajni obaveštajni zadatak. Bilo je to neko vreme opšteg ludila, najviše zapamćeno zbog junačkog Titovog odgovora Staljinu i Informbirou. Tada se u uspaničenom rukovodstvu rodila ideja da se napravi atomska bomba. Toliko se sumnjalo u atomske fizičare i naučnike uopšte, da je čitav poduhvat direktno bio u nadležnosti Politbiroa i Udbe.

- Bez moga znanja unajmili su me da napravim atomsku bombu za Tita - seća se Stevan Dedijer. - Rekli su mi to jednoga toplog nedeljnog poslepodneva, u septembru 1949. godine. Milovan Đilas i Edvard Kardelj izgovorili su gotovo svečanim glasom: „Moramo imati atomsku bombu! Napravićemo je pa makar koštala i polovinu našeg nacionalnog dohotka za nekoliko godina!“

Pavle Savić je potpisao priznanicu CK da će napraviti bombu za godinu dana. On je u to bio upućen, jer je radio uoči rata u Parizu sa Irenom Žolio Kiri. Veruje da je pronašao novi princip fisije, ne uranijuma, nego nekih drugih elemenata, kao što je, na primer, cink. I tu je pogrešio, Savić nije umeo da napravi atomsku bombu.

(Nastaviće se)