NO koja fajda! Nikolaj ne sme s njom (Stankom) spavati, zašto je on već nju naučio kako da se vlada. Sad Nikolaj spava s momcima. Ujutru ode kod Stanke, odnese košulje i marame i što ima da mu opere. Ona uzme i baci za njim napolje.

Ovaj tako nekoliko puta je probao i molio:

- Okani se, ženo, te besnoće!

No Stanka ni osoliti se. Ovaj jedno jutro odnese joj čarape da opere, i ova mu i onako isto baci. On se kao čovek naljutio i da joj jednu dobru zaušku govoreći:

- Što ćeš mi biti žena kad me ni u čemu ne slušaš!

Ova ti ne budi lenja, već odma potrči Gospodaru plačući:

Gospodaru, il me ti raniš i odevaš ili onaj pas, što si me za njega dao, pa da me ovako bije i prebija u tvome zdravlju! Nije li ti sramota!

- Gospodar odma po Nikolaja pošlje. Ovaj sasvim pred njega oružan dođe. No Gospodar gore, a Nikolaj dole. Sva svita gospodarska opkružila Nikolaja i svi pod oružjem. Dokle on povika na njega:

- Zašto ti, more, da biješ Stanku! Ili je ti raniš i odevaš ili ja?

- Ja ako je ne ranim ni odevam, dao si mi je da mi bude žena i da me štogod posluša. A ona baš ništa! Ka da joj ja nisam muž. Pa ako sam joj i udario jedan šamar zato, neće joj ništa biti.

Dokle Gospodar povika na dole stojeće momke:

- Udri, more, iz pištolja!

Ovi, kako to čuše, videći da momak nema nikakve krivice, jedan po jedan svi utekoše.

- Kad on vidi da ovi pobegoše, tek povika:

- Aram vi sol i leb što jedete! Pa trže pištolj iza pojasa, te odozgo na Nikolaja: dum! No ga ne potrefi.

- Ja, jadna, tu, pri Gospodaru stojeća bojala sam se kako je Nikolaj kod dva za pojasom pištolja i jataganom, kad ga ne potrefi, da ne istrči gore, te da ga svega ne iskreše. Te možemo i mi, pored njega, koje izginuti. No ovaj kao žena, škoda one veličine što ima, stoji.

I Gospodar i drugi pištolj potrže. Obače knezovi brže pristupiše:

- Čekaj, Gospodaru! Ne udri! Da vidimo je li kriv. Mi ne razumemo šta je to. Pa ako bude kriv, lasno ćemo ga ubiti!

Te on zadede pištolj za pojas, pak povika:

OŽENJENIMA - OTKAZ KAD u četvrtak dođe gazda Rista, poslepodne (ovaj je trgovac bio) i izdade zapovest da je Gospodar zapovedio: Koji je god uženjen da se iznosi iz kafane, kud mu drago! Sad ja molim gazda Ristu: - Zaboga, kud ću se iseliti, kad ovde ne može kuće pod kiriju da se nađe. - Ja, bogami, ne marim, veli, ako ćeš nasred sokaka s tvojom ženom i pokućanstvom sediti. Do mene krivica nije. Tako je Gospodar mene naložio i ja moram vas isterati

- Odlazi kurvo, oca ti j...., ispred očiju, da te više ne vidim, kud ti drago!

Te ovaj odatle u čaršiju. Uzjaši na ata, pa ode u Šabac i stane kod vladike za momka. I s vladikom je dimnicu kupio. I kod njega bio devet meseci.

Kad, međutim, opet Stanka zatrudni. I Gospodar, što će da radi! Opet poruči po Nikolaja da dođe i učini munitvu sa Stankom, tobož da nekoliko noći prenoći sa s njom, no da ona nikakvu smesu sa s njim ne učini, i da ljudi, tj. reknu da je ona od Nikolaja teška ostala.

I tako učini. I dođe Nikolaj. I pošlje ga u njen konak, preko Lepenice, te mu se navrši volja. Pa ga opet odmakne od nje, kao krava tele. I gurne ga opet u momke, te on spava s momcima, a ona opet s njime vrat lomi. No najposle morala je i ovo pobaciti dete.

Ovako, braćo, naš Gospodar s narodom svojim bezakonje radi i evo sad veće četiri godine kako je drži. A i ja sedam godina služeći kao robinja. Iziđe ovaj moj čovek, kako ga vidite, i nazove se kod njega kao doktor. I udade me za njega. No kad me je udavao, mlogo je obećao, a vrlo malo dao.

- I tako da se Stanke čuvate više nego jedne vater, zašto ona je jedna opadnica da joj para nema. I mloge je ljude do danas povešala i sve lepe i gledne junake. Da bog sačuva svakog brata!

Ovako nam Rada sve ispovedi i zaklinje da nikom ne kažemo. Digne se. Otvorim sobu i ona ode u svoju sobu.

Sad ja s Hristinom mojom ne znamo šta da o tom govorimo. Samo što joj reko:

- E klico! Ti mene u Beogradu razgovaraš i sve veliš da on nije takav čovek. Sluša li što Rada govori?

Smagne rameni i rekne:

- Ovaj je od svakog šumskog zvera gori i prevazišao je sve tirane.

- Vidiš kako ti se moja reč osvedoči, blago mene! Ta ja sam ovo ovako isto i pod Karađorđem gledao. Jedan tirjanin kako drugi. Samo što Karađorđe nije ovako sa ženama radio, kao ovaj. Vidiš da je Nikolajević dobro rekao da su svi ostali poroci na njemu, kromje jedno pijanstvo. A bolje bi bilo da je samo jedno pijanstvo na njemu, nego ostali ovi svi poroci što su. Manje bi narod patio i ginuo. A ovako, teško narodu i do boga i do veka. Ovde se ne sudi zakonom, moje čedo, no remenom.

Pođem po Kragujevcu tražeći kakvu kuću pod kiriju. No nigde nikakve. Svaki je načinio za sebe po jednu sobu samo. Što ću, moje nevolje!

Tražim kakvu kuću da kupim. Raspitujem se da bi kakvu nameriti mogao, na koje mi, kaže Vićentije, gospodara Mladena Milovanovića sluga, da ima jedna kuća na prodaju:

- Ajde, brate, zaboga, odvedi me.

Odemo tamo kod gazde od kuće. Reknemo obojica:

- Čuli smo da ćeš kuću prodati.

- Oću, veli.

Zapitamo:

- Koliko ceniš?

I on kaže da je od 100 groša niže ne da.

I ja mu taki kaparu dado. No kuća tako je malena da u sobi ne može od tri čoveka više stati. I sasvim neograđena.

Posle odem u konak i reknem aznadaru Jovanu Spužiću da zaište od Gospodara 100 groša da kuću koju sam kupio platim.

Kaže mu aznadar. I on siđe dole do na basamake, pak poče da psuje:

- Kakvi ti, brijaču, 100 groša išteš da ti ja dadem? Zar si doneo jedan džak novaca te si kod mene ostavio, pa išteš? Sad ću ti glavu odseći, oca ti j....! Odlazi ispred očiju!

I ja beži natrag. Plačem putem kao dete, do same kuće. Kažem Hristini kako se zgodilo. Briznu i ona sirota plakati, pa kaže:

- Kakvo je to mučenije, Nikivore, ako boga znaš?

(Nastaviće se)