Avgusta, 15. stignemo, u ićindiju (popodne), u Kragujevac.

Ostavimo kola u varoši.

Odem kod Miloša, koga nađem preko Lepenice kod menzulane i s njime mlogo njegovi poglavica, među kojima je bio i knez Paja Sretenović.

Rekne mi Miloš:

- Je si lž došao, more?

- Jesam.

- A je si l’ doveo arem?

- Jesam.

- A gdi je, more?

- Eno u koli.

Sad pita kneza Paju:

- Gdi ćemo mu kuću naći?

- Bogami, ja ne znam.

- Eto, neka ide ovde kod Tone. Ona je i onako sama. Ima mesta i za njega:

Na koje Paja:

- Kod kakvog Tone! Da to i to od nje radi. Ta to je jedan kurvar, Gospodaru, da nikakva žena u Beogradu od njega nije ostala.

- Ta božja ti vera, Pajo? Je li to istina, Pajo?

- Jest, bog i duša, Gospodaru.

- Ao, oca mu j.... Pa šta ćemo sad?

- Ja ne znam. Doveo si ga ti, pa kako ti drago.

- Amidža! Šta ti veliš? Gdi ćemo ovoga đavola namestiti?

- Phe! Pa šta mene pitaš? Zar ću mu ja zapovedati! Božja vera, poradi mene, metni ga ako oćeš i u kočinu. Mene svejedno.

Tu sam knezu Paji rekao nekoliko reči:

- Kad ne umeš govoriti, zato, Pajo, umeš ćutati.

No njima je vsuje govoriti! jerbo, svi obraza nemadu.

Na koje Miloš:

- Ajde idi pa se istovari u mojoj kafani gore. Neka ti Hrista ćurčibaša jednu sobu dade.

Taman otvorimo bagažiju, ali eto ti Miloševi’ sekretara, Miloš Teodorović, Dimitrije Davidović, Sima Urošević, Aleksa Simić i Đoka Protić, čestitajući dobrodošnicu i želeći da mi je sretno. Već iz čije su oni glave tako odma došli, to ja ne znam. No opet, pri svemu tomu, ja zapovedim mojoj suprugi da posluži goste s rakijom i s slatkim, koje sam sobom od višanja poneo bio. Ona taki kao mlada nevesta posluži goste. Malo posede, pa odoše. Srećan im arš!

Tek što ovi odoše i sunce već naveliko k svome orizontu, alž eto ti jedno izdrto devojče, reci od svojiž devet godina, uprav u sobu, pa reče:

- Ajde, snašo, zove te gospođa Stanka!

Sad moja pogleda u mene, a ja u nju. Pita ona mene:

- Šta će to reći? Kakva gospođa Stanka? Šta me sad snađe!

Reko’ joj:

- Ženo, i ja ne razumem šta je to. Kao što u oni par nisam ni znao kakvo je to zelje!

Reknem devojčetu oštro:

- Kakva gospođa Stanka? Čija je ona gospođa?

- E, bogati, veli, ta gospođa Stanka!

Poviknem na devojče:

- Odlazi! Vrag ti materi! Ti ne znaš šta govoriš. Ti si luda.

I devojče pobeže.

Sad moja Hristina opet sobu namešta. I čudimo se ovog gospođi. Kad eto ti opet devojčeta:

- Snašo, nije drugojačije, moraš doći. Zove te gospođa Stanka!

- Ta kakva gospođa Stanka, prokleto dete, kad ovde je jedna Ljubica gospođa. A ja za tu Stanku nisam čuo. Odlazi!

Opet ode devojče.

U drugoj sobi pak, sprama nama, beše Đorđe, ećim-baša, Grk. Ali kakav je doktor! Kao svaki koji ništa ne zna. I žena njegova Rada. Vrlo suva žena. No pametna.

Zovnem je u sobu i zapitam je:

- Kakva je to gospođa Stanka? Kakva je to zla žena, molim te pravo mi kaži, zašto je veće dva puta poslala jedno golo i, kako mi se čini, ludo devojče, da ide moja Hrista kod nje? I ja ne znam kakva je to žena i kome da je pošaljem!

Dokle Rada odma, kao uplašena, reče:

- Jao mene, seko, ako boga znaš! Nemoj da se glavom igraš da ne odeš, zašto ona je veća gospođa od gospođe Ljubice!

Pak nam polako na uši reče:

- Ona je Gospodareva kurva. I sad je u njenoj vlasti koga oće obesiti, koga oće pustiti. Pa ako ne odeš, seko, sačuvaj bože! Učinićeš joj na žao, pa vas može i oboje upropastiti. Ne šali se, moja lepa seko, nego, ja te molim, idi. A i vi, braca-Nićivore, pustite ju neka ide. Da vidimo što je zove. Pa ću vam ja imati šta prepovedati kad seka natrag dođe. A eto, i moj je Đoka doktor, pak da bog sačuva šta pati. Nego nikom ne kazujte, ako boga znate!

Reknem:

- Kad je tako, obuci se Hristina. Ako dođe još jedanput devojče, pa otidi i slomi đavolu nogu.

Mi u tom razgovoru, eto ti treći put devojče (a već je tako naučena šta će govoriti):

- Jao, ženo, zar ti oćeš da po tebe svatovi dođu? Gospođa Stanka rekla da moraš doći.

A pošto sam već pre od Rade razumeo, sad se nasmejem grotom i reknem devojčetu:

- E blago mene. A ti počekaj malo, baš kad je tako sila, dokle se snaša obuče, pa je odvedi tamo u tu kuću gdi je gospođa Stanka.

Devojče:

- Pa eto, baš ovde je kuća. Ja ne mogu čekati. Mene je rekla odma da idem.

- Sad ćeš odma, čedo, reknem, zajedno sa snašom da ideš.

I tako ja zagovarajući to devojče dokle se moja Hristina obuče. Pa odoše.

Ode i Rada u njenu sobu. I ja zatvorim našu sobu sad, pa siđem dole u kafanu. Tu se s nekima razgovaram, s nekima zdravim.

Veće je sunce prevalilo zahodu svome.

Odem gore u sobu da dočekam suprugu moju. Malo zatim dođe i Hristina.

- No, čedo moje, reknem joj, kakva je novina? Šta te je zvala ta gospođa Stanka?

- E, veli, đavo je odneo! Jedna bezobraznica. Da sam znala, ne biž ni išla. Tu, kad sam u sobu došla bilo je jošt dve-tri žene. Ustadoše na noge doduše i poljubiše se. No Stanka preslonila se uz duvar kao da je prekovata, pa ni pokrenuti se. One druge žene rekoše mi:

- Zapovedajte, seko, sesti.

No, Stanka reče:

- Oću baš kod mene da sedne.


HRISTINA - ZADOVOLJNA

DADE ćurčibaša jednu sobu na gornjem boju. Tu se sa svom bagažnjom iz trojiž kola prenesem. I kočijašima platim 57 groša.

Sad moja Hristina navali da otvorimo sanduke i da namestimo sobu. Oće da se paradira pod nemački. A ja joj to ne dam:

- Budući, kažem joj, da mi je Gospodar rekao, kad me je po tebe poslao, da će osobito za same nas kuću dati.

No badava. Ona oće, te oće. Morao sam nešto malo dopustiti da sobu nakiti.

(Nastaviće se)