Svako jutro činovnici, koji su i momci njegovi i kmetovi sela, moraju ped njegovom kolebom da stoje čapraz-divan i da slušaju šta on govori. To sam isto morao i ja činiti. Kad se ispred njega vratim, dođem kod kavečije. Ištem jedan filčan kafe. Dade mi kafu. Pak onda, reče mi:

- More, berberbaša, kako smeš pred Gospodara s tim ćurakom izlaziti?

Pijući kafu, nasmejem se.

- A zašto?

- Ti si lud, bre! Tako mi istinoga boga, oće te izbiti!

- Ma zašto, reknem? Šta je kome protivno moj ćurak?

- E tako, veli. On neće da ima njegov sluga na sebi lepu aljinu.

- Ali što ću sad kad nemam? Gore je zima, moram nositi u ovoj pustinji.

- More, veli, imam i ja lepiž aljina, ali ne da nositi!

- E, rekoh, kad ne da, a on neka dade onake aljine kako on begeniše, pa ću ih onake nositi. Ja sad novca nemam da prosjačke aljine kupim i da njemu po volji idem.

- E, veli, ti znaš. Ja ti toliko kažem.

I svaki me dan saletio i psuje me da ćurak ne nosim.

Dosadi se ovo mene. I pristupim u toj istoj pustoj planini i reknem:

- Gospodaru, je li ti protivno što na ovom mrazu ovi ćurak nosim?

- Zašto? veli.

- Stojko mi kavečija glavu razbi da nije slobodno pred tebe izlaziti s njime.

- A zašto?

- Ja ne znam. A, bogme, zasad druge aljine nemam.

Odgovara on, no kao polovinu srdito:

- Nosi. Šta tebe Stojko ima zapovedati!

Vratimo se sad natrag baš na sam Dan svetoga Ilije. tu je pao jedan veliki mraz da sve pod konjskim nogama šušti.

Prođemo planinu i dođemo na prvi konak. Tu je jela i pića izobilno bilo.

Sutradan dođemo opet u Čačak. Preksutradan iz Čačka dignemo se i dođemo u Knićsko polje. Tu su kolebe sve gotovo po običaju napravljene.

Sad, posle ručka, zovne me da ga obrijem.

Brijući ga, nepovoljno mu se učini. Tu ti me ispsova i isramoti da gore ne može biti. Pak onda reče:

- Dok ne obesim jednog berbera, jednog nalbantu (tj. koji konje kuje), jednog ćurčibašu i jednog terziju, neću se gospodarom zvati.

- A zašto? - rekoh.

- Zato, veli, berberin ne može da me dobro brije, ćurčija ne može da mi dobro aljine postavlja, a terzija ne može da kroji. Pa zato valja mi po jednog obesiti.

Na to se ja nasmejem, pa mu rekož:

- Pa zašto bi vešao. Bolje ti je izbirati onake majstore koji tebe po volji ići mogu, a ovima put dati, nego li ih vešati.

- Tako da učinim opet, veli ne valja. Zašto ove da otpustim, druge da uzmem, opet su ovaki. Već kad obesim od oviž po jednog, drugi će se bojati, pa će dobro oči otvoriti i od oniž stra mene sasvim po volji ići.

DAVIDOVIĆ U POSTELJI JA odem posle ovoga razgovora gore upravh u pisarsku sobu. Vidim Davidovića leži na postelji i ječi. Zapitam ga: - Šta vam je gospodine? Vi ste bolestni? - Vrlo mi je teško, rekne.
- Bog će dati i zdravlje, odgovorim mu, pa s otim napolje. Stojim na divanini pred Milošem, na koje on govori s Vasiljem. - Oću da ga pošaljem u Brusnicu, kod Jovana, neka se tamo nauči pameti!

Već ja ne smedoh na to ništa govoriti.

Dignemo se odatle. I deseti se već dan navrši putovanja i uveče dođosmo u Kragujevac. Sutradan, kao umoran što sam bio, podocne ustanem i uzmem njegove berberske vešči i odnesem u dvor. Predam čibukčijama. No vidim viku i prasku Miloša da mu varnice iz zubi sevaju. A najviše: „Ako te ne obesio, ne bio Miloš!“

Čudim se što ovo mora biti. Koga će to da obesi? Odem kod Koste Jovanovića, njegova većilharča, tj. kujne nadziratelja, i pitam ga:

- Bogati, Kosta, kakva je ovo sad larma i povika u konaku?

- Pa zar ne znaš? - veli.

- Od kud ću znati kad sam sad u konak došao. Pak vidim onaj matori raspalio se da mu varnice iz usta sevaju.

- E, veli, oću da ti kažem. Kad ste vi na putu bili, a pisari sa Stankom i drugim familijama otišli na česmu Trnbas. Tu je i Davidović bio. Amidža, Sima Paštrmac, ostao je u dvoru. Tako ručajući za astalom, među kojima je bio Požarac i učitelj Starčević, Amidža sad, kao što je đavo i šaljivac, uzme sprdati za astalom i kaže:

- Ala, sad da udari jedna velika kiša, pa kako je Davidović slab i glava mu malena, pa da s Trnbasa peške po blatu pođe, a ja da iziđem pred njega, pa da mu odsečem glavu, pa posle da je obesim o jednog trna granu. Uveren sam, božja vera, kako mu je glava kao u vrapca, ne bi mogla onu trnovu granu na dole pregnuti.

Požarac pak i učitelj Starčević nisu mogli ćutati, nego se za tu reč našli uvređeni. Pa kad Davidović dođe, a oni mu kažu to. I Davidović svadi se za to s Amidžom i zarekao se da kaže Gospodaru. Svi smo ga molili da ne kaže Gospodaru, no vsuje. Jutros kaže kako mu je Amidža glavu odseći teo. I tu je proces veliki poveo.

Kroz to Gospodar onda rekne:

- Ako bude Amidža kriv, to znam šta ću od njega uraditi. Svući ću ga svega, pa ga oterati u Paštrmu, njegovo selo neka čuva svinje. Ako li Davidović bude kriv, to ću učiniti od Davidovića što sam hoteo od Amidže.

Sad stegne Davidovića da mu kaže ko mu je kazao šta je Amidža za stolom govorio. On neće da kaže. I ovaj okrene: ako mu ne kaže da će ga taki obesiti dati. Davidović, kad se vidi u tesno, morao je kazati. Sad taki dade Požarca i Starčevića dovesti i zapita ih:

- Jeste li vi kazali Davidoviću da je Amidža za astalom to i to govorio?

- Jesmo, vele.

- A zašto, more? Jesam li ja kazao što se god za mojim astalom zlo i dobro govori, da se to napolju ne govori?

- Onda Požarac počne:

- On je, veli, moj iskreni prijatelj i sodrug pisanija. Pa kad Amidža tako njemu govori, šta ćeš mu ti činiti! Pak mi ga je bilo žao i kazao sam mu da se čuva svoje glave.

Dok ti se matori raspali:

- Ao, j.... ti oca tvoga, pa zar ti da ga sačuvaš! I tvoj je prijatelj? I vi samo pisati znate! Sad ću ja vas naučiti!

Pa povikne:

- Obali, more!

Te dva momka na Požarca. Ocepe mu osamdeset batina. Posle Starčevića obale, a on, siroma, slab i jektičav, te i njemu osamdeset. A ovo mu je drugi put. Još jedanput ga je tio što je njegovoj Perki zaušku dao kad ju je na knjigu učio.

Pak zapovedi: za 24 sata ako se u Kragujevcu nađu, taki će im glave odseći dati.

Te tako Požarac ode u Beograd, a Starčević, budući ima tasta ovde, ne znam u koje ga je selo odveo i sakrio.

- A šta će s Davidovićem biti, vrag bi ga znao.




(Nastaviće se)