NEDELJA osvane. Taj dan u konak nisam odlazio. Dođe veče i ja mlogo brižan. Po večeri odma legnem spavati. Već me san ufatio. I zaspao sam bio. Kad jedan ufati me ovako u snu za kosu i skide me dole s kreveta držeći gol jatagan u ruci. Povikne gromovito:

- Klekni da ti odsečem glavu!

Ja, jedno sanjiv, drugo tako vezat, uplašim se i rekož mu:

- Molim, brate, samo malko počekaj da ovako klečeći bogu se pomolim i dušu svju u njegova otečeska objatija preporučim. Bože, sozdatelju svjeh tvarej, primi dušu moju u tvoja otečeska nedra. I ako je volja tvoja da ispijem čašu siju, neka bude.

Pa mu rekož:

- Sad seci!

Na koje on nasmeja se i turi jatagan opet u korice govoreći:

- Ustani, brate! Žao mi te je, poseći te neću da bi sad kroz tebe moju glavu izgubiti znao. A tvrda je vera, Gospodar mi rekao da ti odsečem glavu i da je odnesem, kako sad večera, da je pred njega na astal metnem. No krivice nemaš nikakve. Ja te seću neću. Volem te pred njega živa odvesti. Pa ako će te seći, neka te on seče. Nego obuci se friško, pak ajde.

- O brat-Nikolče, ti li si. Zar si toliki moj dušmanin postao da mi već i glavu odsečeš?

Na koje on reče:

- A što ću, majstor-Nićifore, ja nisam kriv. Ja sam sluga. Što mi zapovedi, to moram činiti. Da mi rekne i oca da ubijem, ubio bi i oca moga, pa na njegovu dušu grej. No tebe opet žalim. Pa kad odeš pred njega, što mu drago!

Ovako u razgovoru ja vrlo polako idući, budući od ovolikog stra sve se telesne sile presekle.

Dođosmo u trpezariju.

Ja stado sniže astala dolnjeg reda, a deli-Nikolče poviše. Ode k njemu.

Miloš sedi u začelju i koješta blebeće i smeje se. Pozadugo vreme prođe, dok zapita:

- Nikolče, kamo ti brijač?

- Evo ga, Gospodaru!

- A j.... ti oca tvoga, jesam ja tebe kazao da mi ga živa ne dovodiš, veće njegovu glavu da doneseš i metneš ovde preda me na astal, pak ovako u njegovu glavu gledajući mogao bi slađe večerati. A znaš li da ću sad tvoju glavu na mesto njegove na astal staviti.

- Možeš, Gospodaru, rekne deli-Nikolče. No ja sam ga sožalio, budući da je skoro oženjen. A eto sam ga doveo živa, pa ako oćeš, seci ga ti.

Tu se sad preseče reč. Ćuti se i jede se. Pogdikoju reč Miloš, sve kao na stranu, govori, no svi mu sve za pravo daju! Sad zapita mene:

- Brijaču, gde si ti? Zar, j.... ti oca tvoga u dupe, oćeš da si ti veći gospodar od mene, da ja sve sluge po tebe šiljem?

Ćutim ja.

- Govori, more, što ćutiš?

Na koje ja sam već presao moj život na žertvovanije, misleći: volem jedan dan čestito umreti, nego lž kod ovakog tiranstva sto godina beščastno živiti, pa mu reko:

- Ja ovde od srede kako sam došao kao strani. Evo danas i nedelja prođe. Mene niko ne reče: ovako da se vladaš, ili ovde da sediš. U konak dođož jedanput neću li kakvu zapovest primiti, zarad kakva mesta. Niko ni mukaet. Osobito, što je kome za mene stalo, kad ti o mene ne promišljaš. Ovamo ništa mi ne govoriš, ovamo šilješ da mi glavu seku. Tako kakav je tvoj sud mene je za veliko čudo.

- Moj je sud takav, da ti j.... oca! Pa još govoriš?

Tu se sad opet ćuti!

- Berberbaša!

- Čujem, reko mu.

- Večeras oću da se pregotoviš i da ovde u konaku noćiš. Sutra rano polazimo na put, a i moj ćeš takum sobom uzeti.

- Dobro, Gospodaru, odgovorim.

Tu si se ne pita je si lž večerao ili si gladan.

Najedanput:

- Odlazi!

Odem opet u dućan. Spremim takum i svoje što mi je za put nuždno. Pak u konak.

Kad tamo dođem nigde nikoga. Sve se razišlo, samo stražar. Zapitam ga:

- Gdi ću, brate, noćiti?

- Eto ti cigli, veli, pa noći. Zar od mene konak išteš?

Tu ti ja ne smedo ništa govoriti više. Legnem na gole cigle. Ali tu se, jedno od mlogi buva, drugo od ovakovi beda, zaspati ne može! Kakav je to bič božji na mene naišao? I zamolim se: bože vsesilni i sozdatelju vsjeh tvarei, ašče bi i pače čislo peska morskago pred toboju sogrešil, ti opet kao vsemilostivjejši možeš mene oprostiti i ovog izbaviti. Ibo, ovo je veće premlogo za mene u prvom početku. Obače, šta će unapredak biti. I u tom probudi se, i viče da se sprema.

Ustanem i ja. Dođu čibukčije i predatu mi takum njegov. Spremim u bisage. Suručije dadu mi konja rđava, i na konju sedlo također rđavo.

Ja sam sobom uzeo bio od kuće jedan mali s belom navlakom od perja jastuk, za pod glavu ga, kad spavam, imati.

Metnem bisage na konja. I posle moj jastuk stegnem pod kolan. Jošte pre zore bude i odosmo na put. No i moj ćurak u terćuju svežem.

Sutradan stigosmo u Čačak na konak, u kneza Vasilija Popovića konak. Gledam: tu narod izlazi na sretenije i osobiti doček čini. Gdi god padnemo, u podne na ručak, uveče na konak, tu jesti i piti, i konjma zobi i sena dosta. No gledam kad se jelo donese i momci grabu kako koji može. I opet inatu se da im je malo. A kad ustanu od ručka i sa večere, još bi toliko mogli jesti.

KALPAK KAO KOŠNICA SVAKI čitatelj predstaviti može kakvu je duša moja to magnovenije slabost čuvstvovati morala. U tom velikom strau obučem se, osobito u mraku sve naopako, pak s onim šinterom pođosmo u konak. Kad iziđosmo na sokak, malo je vidno. Poznam ga. Na glavi mu crni delijski kalpak, visok koliko košnica. Dva pištolja i jatagan na za pojasom.

Ja, običaj ne znajući, pitam kafečiju Stojana, budući gladan, mogu l ja ovde štogod za novce kupiti da jedem.

- He, veli, za kakve novce? Ovde se ništa ne plaća. Ovo je begluk. Nego idi tamo pa uzmi što nađeš pa jedi. I drugi put kod mene kad jedemo, pak se grabi kako god i drugi. Ovo je asker. Ovde se ne treba stiditi.

Šta ću! Kad čoveka nevolja pretera, mora se onako vladati u kakvom se kolu nađe!

Sutradan počnem se grabiti. No ja ne znam kako ću opisati kakva mi je sramota se činila. I to kaže kavečija:

- Sve ove troškove, ova sela što su donela, posle porežu na glave koliko na koju padne, pa se naplaćuju. Tu Gospodar ništa ne plaća.

Treći dan stignemo u Divčibare. To je jedna visoka planina i sve su pustare (suvati) u njoj. No črez visine njene vrlo studeno, da sam morao ćurak ogrtati.


(Nastaviće se)