SIĐEM dole i odem u čaršiju kod Jovana, berberbaše dosadašnjeg. Pozdravim se s njim i prepovedim mu sve moje razgovore, kako sam se s Milošem prepirao.

- E moj brate, to je ništa. Odsad ćeš kod njega čuda viditi što smrtni čovek nije vidio!

I on mi poče prepovedati šta je za ovu godinu kod njega prepatio, da me je mrak na očima ufatio. I reko mu:

- Ja ću gore proći, brate slatki!

- Bog da ti je na pomoć. Bolje bi bilo da si u Beogradu u Savu skočio, negol što si ovamo došao. Eto, vidiš i mene kako me je pomogao! Ostao sam bez jedne pare. A stra, boja i njegova reziluka suviše.

Posle mi prepovedi (Jovan) kako je gospođa Ljubica tela pod ćuprijom da ubije iz pištolja njegovu kurvu Stanku. I jedan mu dokazao, pa je potrčao te (je) oterao u konak, pa posle i sam za njom otišao i strašno je bio. Glavu joj razbio govoreći:

- Zar ti je malo jednu (u) Crnući što si ubila, pa sam ti život oprostio, nego oćeš i ovu ovde u Kragujevcu da ubiješ da bruka puca?

JA BRIJEM ON PSUJE TU sad ja ga brijam, a on jednako čita i psuje. Što ću! Ćutim dokle ga obrija. Po sveršeniju brijanja, reče mi: - Ajde, obrij Amidžu, Lazu pisara i Davidovića! I ove obrijem. Dadoše svaki po 30 para. Pa odatle beži opet u čaršiju kod Jovana berbera, baš kao ubijen. I tu noć prenoćim u dućanu ovog čoveka.

I ona njega kako tu nije ružila! On bije, a ona ruži:

- Poslednji i Ciganine! Ta kako radiš, najposle će ti Cigani glavu odseći!

Nasmejem se ja ovoj besedi, nikakav odgovor ne dajući.

Posle zovne mene u konak.

- Idi, veli, tamo u konak i leči Jerini glavu!

- Odem kod Jerine, kad glava sva u ranama. Šta ću. Moram da lečim. Te jedva za osamnaest dana izlečim Jerinu, o mojim trošku. Pak ako je đavo koju paru vidio, tako sam i ja vidio.

- I što god zapoveda lečiti, tj. rane, krv puštati, zub vaditi, to ti je sve za 30 groša. Pa crkao, ostao, tu ti se dalje ne pita. Tako Miloš sluge drži.

Povičem:

- Zlo i naopako, on mene ugasi, no neće ni njemu ostati, neka ne misli! Zašto, što god narod ne miluje, ni bog ne miluje. Tako je i Karađorđe činio. Pa eto, kakav je konac dočekao da su ga najposle sikirom kao krmka u glavu ubili. A to ga nije ubio Miloš, no one pravedne krvi braće svoje što je tolike nevine pobio, pak one vopiju kod boga dan-noć za otmaščenije. I takovim tiranima odmazditi se mora. No teško je nama dočekati jerbo u ruci nemamo, a živiti moramo, dokle je volja božja, a osobito kod ovakovi trpiti moramo koji se zovu hristijani, a gori su od Turaka!

Tu smo se o mlogom razgovarali, dokle i veče prispe.

Večerasmo. I on osta kod svoje kuće spavati, a ja odo u njegov dućan, te tu noć spava.

Sutradan osvane četvrtak. Odem u dvor crni, koji mi činio da je sav turskim murećepom ofarban bio. I tu ništa drugo, no i ljudi i dvor, sve pred očima crno.

Okrećem se po dolnjoj divanani. Tu prolaze pored mene sve čalmaši, veće nego što su Turci nosili. Svaki me popreko gleda. Rekao bi, što ono vele Srbi, da sam mu oca ubio. Niko te ni za što ne pita. Okrećem se tako, dokle ogladnim, pak opet u varoš. Jednako se čudim i ne mogu samome mome čudu da se načudim šta me pod starost snađe.

Idem putem, pa kao zablenut zaključim u sebe: više u konak ne ići dok me ne zovne. Kad mu ustrebam, zovnuće me. I tako ostanem u varoši do subote.

U subotu posle podne dođe mu vreme brijati se. Pošlje jednog momka te me zovne:

- Ajde, veli, zove te Gospodar da ga briješ.

Uzmem moje stvari i odem u konak. Iziđem pred njega.

Zapita me:

- Došao si?

Ćutim ja.

- Ajde, veli, da me obriješ!

Povikne na čibukčije:

- Izneste oni takum, da vam j.... oca! Šta stojite tu preda mnom. Neću vas j....!

Okrenem se od njega i nasmejem se tajno, misleći: bože moj, kakva je to surovost.

Doneše čibukčije takum, tj. berberski njegov instrument.

- Aja, ja neću da mene najpre obrije! Vasilju, idi tamo u sobu, neka najpre tebe obrije, pa ćeš mi kazati ako dobro brije da mu se i ja pustim da me brije.

Vikne Popović kroz nos, kao kaluđer:

- Ajde, berberbaša, ovamo u sobu moju da me briješ.

Odem za njim, kao mlada nevesta.

Počnem ga brijati. I on mene pita kako mi se Kragujevac dopada.

- Kao i drugo selo, odgovorim.

- Kako? - veli.

- Vala, malo je od Čumića uteklo! Kako je Kragujevcu u Beogradu veliki glas, ja sam mislio da je kao polovinu Carigrada, a kad sad dođo, a ono, kao i drugo selo, ama ništa od sela različnije nije!

Tu ga ja s politikom kušam, no on o tom ni ponjatija.

- Bogati, gospodaru Vaso, kakvi ste vi ljudi i kakva ste vi gospoda i zemljodržatelji, i sudije se brojite, i ne znam šta! Zvali ste me da vam budem berberbaša, i to pod silu. Pak od srede niko me ne pita gdi ja ležim i imam li troška, ili sam gladan ili žedan? Kako je to? Mene je začudo.

- Hm, veli, tako je kod nas običaj. Mi oćemo čoveka da nas služi, a on ima li gdi i na čemu ležati i ima li što jesti i piti, za to nam nije stalo.

Udivim se zjelo. Dignem svoje oči gore, pak mu reko:

- Dosta zlo da ste takovi velmoži i gospoda. Ovo se ne sluti dobru. Teško sirotinji pod vašim vladenijem!

- Teško, neteško, mi tako znamo!

U tom razgovoru obrijem ga. Sad ću tiranskog vržmaša da počnem brijati. Dođem kod njega. On viče:

- Vasilju, izlazi, od boga našao!

Dođe Vasa.

- No kako je obrijao?

- Vrlo dobro, Gospodaru! Ima laku ruku.

A Vasa je bio i ćosav.

- E ide kad je tako! Sad ću i ja!

Zastrem ga kao kakva vezira. Počnem sapuniti po mom običaju, na koje on ne dade.

- Samo, veli, malo! Što će mlogi sapun na bradu?

Morao sam tako činiti. Brijam ga kako što sam i dosad ostali narod brijao. Kad on najedanput:

- Ta ne brije se tako, j.... ti oca! Već uzmi ovako. Sad ću ti glavu odseći!

Odgovorim mu:

- Dokle uzmem narav, pa ću posle bolje znati.




(Nastaviće se)