U KRAGUJEVCU i Valjevu borba sa zarazom još je bila teška i neizvesna. O tome je dr Elinore Solto redovno izveštavala nadležne i tražila pomoć u ljudstvu i materijalu. Posle raspoređivanja jedinice gospođe Stobart u Kragujevac je stigla i dr Elsi Inglis u društvu s gospođom Evelin Haverfild koja je napustila svoju privatnu bolnicu u Francuskoj i krenula da pomogne Srbima. Sa njima je stigla nova jedinica lekara i bolničarki koje su odmah raspoređene da bi se rasteretilo umorno osoblje dr Solto. Upravu je preuzela Evelin Haverfild, a hirurgija je poverena dr Lilijan Česni, izvrsnom hirurgu i vrlo preciznoj ličnosti. U bolnici za pegavac radile su doktorke Dženet Makvej, Dženet Lerd i Australijanka dr Ketrin Korbet, a odeljenje za povratnu groznicu vodila je dr Elizabet Bruk.

Evelin Haverfild, sanitetska radnica, kćerka lorda Abingera, hrabra i odvažna žena, veoma dobro se snašla na poslu medicinske nege ranjenika i bolesnika, naučila dobro srpski jezik i bila uvek na usluzi osoblju i pacijentima. Posle odstupanja srpske vojske, u jesen 1915. godine, Evelin je ostala na svom radnom mestu, pa su je Austrijanci zarobili. Tek u februaru 1916. godine Evelina je uspela da se vrati u domovinu. U Engleskoj upoznaje Floru Sends koja je organizovala prikupljanje pomoći za srpske vojnike na Solunskom frontu, priključuje se njenoj misiji, putuje tim povodom u Švajcarsku, agituje za pomoć, drži predavanja i upoznaje svet sa stradanjem srpskog naroda.

Posle rata 1919. godine Evelin se vraća u Srbiju i u Užicu radi na osnivanju domova za ratnu siročad. Najpoznatiji je onaj u Bajinoj Bašti gde je Evelin bila upravnik i glavni organizator svih akcija. Ta izuzetna žena išla je od sela do sela, kroz bespuća da bi delila pomoć bolesnim, ranjenim vojnicima tek pristiglih sa fronta. Narod je svesrdno primio i iskreno zavoleo. Naporno je radila sa engleskim misijama u Srbiji radi osnivanja humanitarnih organizacija, škola za medicinske sestre i formiranja zdravstvenih zadruga.

Usled napornog i iscrpljujućeg rada u teškim uslovima Evelin Haverfild se razbolela i podlegla teškoj bolesti. Sahranjena je u porti bajinobaštanske crkve o trošku Podružnice ženskog društva. Na spomeniku u obliku presečene piramide uklesane su reči: „Ovde počiva telo plemenite Evelin Haverfild, poreklom Škotkinje, iz loze trećeg baroneta Abinger. Ona je žrtvovala svoj život za srpski narod, neumornim radom za sve vreme rata, do svoje smrti, 21. marta 1920. godina u Bajinoj Bašti“.

Organizovanim naporima medicinskog osoblja Bolnica škotskih žena, Srpskog potpornog fonda, Crvenog krsta Srbije i drugih pojedinaca i kolektiva u proleće 1915. godine pegavac je konačno pobeđen. Bilo je sve manje novo obolelih, a inficirani su se polako oporavljali.

Konačna pobeda ostvarena je posle sveobuhvatnih mera koje su usvojene u Nišu na savetovanju grupe lekara iz britanskog vojnog saniteta. Mere je odobrila srpska vlada, a za neposredne rukovodioce tima za potpuno iskorenjivanje pegavca postavljeni su pukovnik Hanter i potpukovnik Stamerson iz britanskog vojnog saniteta. Oni su sa timom od 30 lekara odmah preduzeli rigorozne mere preventive kako bi se linije zaraze između trupa i ostalih delova zemlje presekle. Počelo se sa primenom strogih mera higijene, na železnici, u javnim i drugim ustanovama u gradu: svuda su se ribali i čistili podovi, zgrade su krečene i dezinfikovane, osnovani su drumski dispanzeri za pomoć civilima, vladalo je, uopšteno rečeno, mobilno stanje u borbi protiv svih vrsta zaraza. Da bi uspeh bio potpun, u Kragujevac je posle misije dr King-Mej stiglo još četrdeset lekara i bolničarki da pomognu osoblju u bolnicama i tek osnovanim dispanzerima.

ZATIŠJE PRED BURU DA nema opuštanja u radu sve je upozorio srpski načelnik sanitetske službe pukovnik Genčić na sastanku s šefovima britanskih misija i generalom Šubićem iz srpskog Crvenog krsta: „Vaši ljudi se ne smeju zavaravati privremenom obustavom neprijateljstava, ova faza je samo zatišje pred buru“. Ovo upozorenje značilo je pored ostalog da nema odlaska britanskih misija iz Srbije.

Do jula nova obolevanja od tifusa su prestala, a dolazilo je i vrlo malo novih ranjenika. Medicinsko osoblje je prvi put moglo malo da predahne i da nađe vremena da upozna zemlju u kojoj se do tada umiralo.

Sredina leta 1915. godine donela je olakšanje svim zaposlenima u bolnicama medicinskih misija iz savezničkih država, jer je pritisak pacijenata smanjen, zaraza je bila iskorenjena, a oboleli i ranjenici su se polagano oporavljali. Bolnice su i dalje radile, ali sada opuštenije, pa su i upravnice imale više vremena za druge aktivnosti. Posebno je bila aktivna dr Inglis koja je krenula u obilazak medicinskih centara Bolnica škotskih žena savetujući se sa lekarima i rukovodiocima, srpskim vlastima o novim potrebama za pomoć. Neumorno je slala izveštaje u London i Edinburg o situaciji u Srbiji sa čestim napomenama: „Molim vas, imajte u vidu da cenzor ovo nije pregledao“, tražeći tako od onih s kojima se dopisivala da budu diskretni i korektni.

Dr Elsi Inglis uspela je posle razgovora sa srpskim vlastima i pukovnikom Hanterom da iz britanskog vojnog saniteta obezbedi da Londonski odbor pošalje u Srbiju još dve bolnice - prvu u Mladenovac. Bila je to poljska bolnica sa 300 kreveta pod rukovodstvom dr Beatrise Makgregor. Bolnica je odmah počela da radi i dnevno je primala i po 20 pacijenata obolelih od zapaljenja pluća, trbušnog tifusa i dizenterije. Druga bolnica, pod upravom dr Edite Holvaj stacionirana je u Lazarevcu i veoma uspešno je radila u lečenju bolesnika.


(Nastaviće se)