U VALjEVU je, prema oceni doktorke Soto, bio centar žarišta epidemije pegavca i tu je trebalo hitno preduzeti neophodne mere. Predsednik Srpskog crvenog krsta uputio je tamo dve najpoznatije aktivistkinje kampanje za prikupljanja pomoći Srbiji Floru Sands i Emili Simods i kontingent 110 tona dragocenog medicinskog materijala.

U teškoj situaciji one su radile poslove za koje nisu bile potpuno osposobljene: instrumentarka Emili izveštila se kao pravi hirurg, dok se Flora pokazala kao sposoban pomoćnik, a ponekad je i sama radila manje operacije. Obe su se u aprilu u razmaku od nedelju dana razbolele od pegavca. Borba za oporavak trajala je punih šest nedelja i one su se vratile na posao. Tog proleća je u Valjevu umro 21 lekar.

U Valjevo je u junu 1915. godine stigla nova bolnica pod upravom dr Alise Hačison. Odmorni stručnjaci odmah su se uključili u rad, pa je Valjevo počelo polako, ali sigurno da se oslobađa novih naleta tifusa i ostalih zaraznih bolesti.

Zaraza se, međutim, u Kragujevcu nije smirivala pa je u proleće 1915. godine iz Britanije upućena Treća jedinica Srpskog potpornog fonda na čelu s upravnicom Sinkler Stobart. Bolnica pod šatorima postavljena je na ravnom, ali dosta vlažnom zemljištu, gde je nekada bio logor izbeglica, od kojih su mnogi bolovali od zaraznih bolesti. Zvaničnici iz grada nisu o tome obavestili gospođu Stobart kako bi potražila drugo mesto za smeštaj bolnice, što će kasnije biti jedan od razloga masovnog obolevanja.

Ubrzo je nikao čitav grad od šatora i uveden je strogi režim rada u zaštiti od pegavca. Prilikom prijema svaki pacijent je zavijan u pokrivač od nepromočivog platna, zatim je svlačen a njegova odeća obeležavana i dezinfikovana. Potom je na redu bilo kupanje, brijanje, šišanje, mazanje parafinom, pa oblačenje u čisti veš i pidžamu i smeštaj u čistu postelju. Sve ove mere dale su dobre rezultate, pegavac je, zahvaljujući i toplijem vremenu, počeo da se povlači.

Dr Mejbel King-Mej bila je glavna lekarka, a u svom timu imala je još šest lekara, 18 medicinskih sestara i 16 bolničarki i bolničara, i nekoliko vozača. Kasnije će se bolnica gospođe Stobart proširiti za još 41 ženu, uključujući i sedam lekarki. Time je postala jedna od najvećih medicinskih misija u Srbiji.

POMOĆ NAČELNIKA GENČIĆA VELIKU pomoć u organizaciji bolnice u Kragujevcu dao je načelnik sanitetske službe srpske vojske pukovnik dr Lazar Genčić. Taj posao nije bio lak, jer je trebalo raspakovati i postaviti trista kreveta s posteljinom i ćebadima, bale s odećom za ranjenike i izbeglice, veliku količinu kuhinjske opreme, šporete, prenosne bojlere za toplu vodu, rezervoare za hladnu vodu, perionice i materijal za higijenu, lekove, sanitetski materijal, aparate za dezinfekciju itd.

Bližilo se proleće u Srbiji 1915. godine, ali se broj obolelih od zaraznih bolesti i ranjenika nije smanjivao. Kada su u Englesku stigli izveštaji doktorki Elinore Solto iz Kragujevca i ledi Lelijen Padžet iz Skoplja da je stanje krajnje teško, kraljica Meri prihvatila se pokroviteljstva nad Srpskim potpornim fondom u čiji odbor su ušle neke od značajnih ličnosti kasnijeg vremena: lord Kerzon, Vinston Čerčil, Lojd Džordž, Bonar Lo, ledi Bojl, gospođa Karington-Vajld i drugi.

Agitaciju za pomoć Srbiji i dalje su energično vodile dr Elsi Inglis, Mejbel Grujić, novinarka Ani Grujić, ali sada ojačane gospođicom Katlin Berk, sekretaricom Londonskog kluba. Ona je držala govore u ime Bolnica škotskih žena, putovala u Ameriku i tamo na raznim skupovima prikupila ukupno 63.000 funti za opremanje bolnica.

I drugi su se uključili u akciju. Tako je ser Tomas Lipton na svojoj luksuznoj jahti „Erin“ neprekidno prevozio jedinice Crvenog krsta od Marselja do Soluna, odakle su nastavljale u Srbiju. Na toj jahti su se upoznale Elsi Korbet i Katlin Dilon, pripadnice dobrovoljačkih odreda, koje su u Srbiji časno služile u lečenju bolesnih i ranjenih.

Rezultat svih akcija za pomoć bio je vidljiv u proleće 1915. godine kada su na put za Srbiju upućene: Druga jedinica Srpskog potpornog fonda i Jedinica Vimborn, nazvana po ledi Korneliji Vimborn, koja je prikupila sredstva za nju. I jedna i druga jedinica stigle su u pravom trenutku kada su snage bile na izmaku: u Skoplju su se ledi Padžet i šesnaest medicinskih sestara razbolele od tifusa, ali su, na sreću, sve ozdravile. U Kragujevcu je stanje bilo mnogo gore, osoblje je umiralo od pegavca, a i sama doktorka Solto je obolela od difterije.

Dr Elsi Inglis, koja je predvodila odmorno medicinsko osoblje, odmah je preuzela dužnost glavnog nadzornika svih jedinica Bolnica škotskih žena u Srbiji. Tada su u Kragujevcu oformljene tri bolnice: za hirurške slučajeve; za pegavac i povratnu groznicu sa preko šeststo postelja. Dr Inglis je uspostavila čvrste veza sa svim jedinicama Bolnica škotskih žena, Srpskog potpornog fonda, Srpskim crvenim krstom i vojnim sanitetom.

Zahvaljujući svojim vezama i velikoj želji da se pomogne Srbima u toj stradalnoj 1915. godini, dr Inglis je uspela da angažuje i doktorku Alisu Hačison, kćerku jednog doktora misionara u Indiji, čuvenog po svom dobrotvornom radu širom zapadnih Himalaja. Dr Alisa je pored izvanredne stručnosti, duboko razumevala duhovno i fizičko stanje ljudskog bića, i baš zbog toga je ona bila prava osoba za Srbiju. Posle kratkog boravka na Malti, gde je lečila savezničke ranjenike, dr Hačison je stigla u Valjevo početkom juna 1915. godine. Sićušna, lepuškasta sa crvenozlatnom kosom, Alisa je odmah osvojila simpatije bolesnika, ranjenika i osoblja bolnice.

Bila je očarana lepotom krajolika u koji je stigla, ali i duboko potresena nesrećom srpskog naroda, uzbuđeno je rekla: „Jedva čekam da vidim nizove belih šatora, zastave kako vijore i pacijente smeštene u čiste postelje s lepim crvenim pokrivačima“.


(Nastaviće se)