POBEDE srpske vojske u 1914. godini na Ceru, Drini i Kolubari snažno su odjeknule svuda u svetu a posebno među savezničkim zemljama. Novi nametnuti rat, posle balkanskih, do krajnjih granica je iscrpio Srbiju, osiromašio narod i privredu, nagomilao ranjenike i bolesnike od tifusa i drugih bolesti. Shvatajući okolnosti u kojima se nalazila Srbija mnoge organizacije i pojedinci u svetu organizovali su se da pomognu malenom i hrabrom narodu da zaleči rane i podigne se na noge.

Najveću pomoć srpskom narodu i vojsci pružile su žene Škotske koje su organizovano poslale više potpuno opremljenih bolnica. Osoblje tih bolnica ostalo je i kada je srpska vojska odstupala preko Albanije, pomagalo za vreme borbi na Solunskom frontu i kasnije u nezadrživom srpskom jurišu za oslobođenje otadžbine.

U istorijskom pamćenju Srba zauvek će ostati odvažne i hrabre žene iz savezničkih armija - lekari, medicinske sestre, bolničarke, upravnice bolnica: Elsi Inglis, Elizabet Ros, Mejbel Dijermer, Florna Feris, Lujza Džordan, Margaret Frejzer, Agnes Majnšul, Evelin Haverfild, Flora Sends, Elinora Soto, Sinkler Stobart, Ketrin Mekfeil, Alisa Hačison, Fransis Vejkfild, Leila Padžet... Da bi pomogle napaćenom srpskom narodu da se oporavi od ratne tragedije i izbori pravo na mir i slobodu u svojoj zemlji neke od njih su žrtvovale i najveću dragocenost - svoj život, posebno u velikoj tragediji 1915. godine kada je u Srbiji među brojnim ranjenicima i bolesnicima harao pegavi tifus.

Najzaslužnija za sveukupnu pomoć Srbiji je legendarna dr Elsi Inglis, predsednik Federacije žena Škotske, koja je već 27. oktobra 1914. godine uputila dopis uredništvu lista „Tajms“, sa pozivom „za pomoć Srbiji“. List je u uvodniku preneo njen apel britanskim ljudima: „koji saosećaju sa žrtvama Srbije, da pomoć pošalju što brže i tako oduže deo duga koji saveznici duguju hrabrosti i postojanosti Srba. Na taj način najbolje mogu pomoći malom plemenitom narodu i njegovim vojnicima“.


SAHRANJENI ZAJEDNO Ruskinja Darja Aleksandrovna bila je dobrovoljna bolničarka u Petom pešadijskom puku drugog poziva, koji je 1914. godine bio na Kodinoj glavi u divizijskoj rezervi. Drugog oktobra te godine Darja je spakovala zavoje i lekove i obavestila komandanta da ide da previja ranjenike Drugog bataljona, kod majora Miloja Jelisijevića koji se nalazio na Eminovim vodama. Dok je čekala u zemunici da se javi majoru, jedna neprijateljska granata udarila je u zemunicu i ubila Darju i ađutanta kapetana Milutina Milojkovića. Darja i Milutin sahranjeni su zajedno.

Zadivljen angažovanjem i stručnošću doktorke Elsi Inglis, Vinston Čerčil će kasnije izjaviti: „Njena slava će svetleti u istoriji“.

Druga Engleskinja koja je svojim sveukupnim humanitarnim radom zadivila svet i neizmerno zadužila srpski narod je Flora Sends, bolničarka, borac srpske vojske i rezervni kapetan jugoslovenske armije.

Akcija za pomoć je dobro krenula među svim slojevima društva iako mnogi u Engleskoj nisu ni znali gde se nalazi Srbija, a posebno ne njeni gradovi - imena su često pogrešno prepisivana s ćirilice na latinicu Kraguyevaz, Kraveovats, Kruyevatz... U akciji koju su pokrenule dr Elsi Inglis, glavnokomandujuća Ženskog rezervnog sanitetskog odreda i aktivist Flora Sends uključile su se i: Ketlin Berk, sekretar Londonskog kluba; Sinkler Stobart upravnik Ženskog sanitetskog odreda; Evelina Haverfild iz Ženskog odreda za hitnu pomoć; Amerikanka Mejbel Grujić, žena srpskog ministra spoljnih poslova; Ana Hristić iz čuvene srpske porodice, novinarka školovana na Oksfordu i mnogi drugi.

Doktorke i medicinske sestre iz Engleske, posle višednevnog napornog putovanja s velikim prtljagom, pristizale su, krajem 1914. i u 1915. godini u Srbiju: ledi Leile Pedžet prva je stigla sa moderno opremljenom bolnicom Fonda za pomoć Srbiji u Skoplje. Na Božić 1915. godine stigla je u Kragujevac prva Bolnica žena Škotske sa dr Elinor Soto na čelu. Za njom su ubrzo stigle u Mladenovac, Valjevo, Lazarevac, Vrnjačku Banju i ostale savezničke ratne bolnice. Dirnute hrabrošću i neustrašivošću srpskog vojnika i seljaka, naoružane jakom voljom i željom da pomognu, te žene su muški podnosile sve teškoće i nemaštinu na balkanskom prostoru.

U Beogradu je među prvima počela da radi Bolnica Crvenog krsta Sjedinjenih Američkih Država pod rukovostvom dr Edvarda Rajana, zapisala je u svoj ratni dnevnik Meri Gledvin, glavna sestra te bolnice. Na put za Srbiju nekoliko lekara sa dr Rajanom na čelu i 12 medicinskih sestara krenuli su 13. septembra 1914. godine. Stigli su krajem oktobra u Beograd i odmah se razmestili u napuštenu zgradu Vojne bolnice, da bi bili što bliže ratnim potrebama srpske vojske i naroda. Dr Rajan je iz zahvalnosti nazvan „spasilac Beograđana“ i bio je slavljen kao heroj. On je zabeležio da je za desetak dana, koliko je trajala okupacija Beograda, kroz Bolnicu prošlo više od 9.000 ranjenika, koji su 13 dana kasnije, evakuisani.

Bolnica ipak nije prestala da radi jer je na lečenju ostalo oko 3.000 neprijateljskih vojnika. Situacija je bila sve teža, naročito kada je početkom 1915. godine buknuo pegavac. Potreba za lekarima se povećala pa je Amerika tada imala sedam lekara i 24 medicinske sestre, navodi američki novinar Fortiera Jonesa u knjizi „ith Sebija into ehile“.

Prema podacima iznetim u knjizi saznajemo da je pomoć srpskoj vojsci i narodu odmah pružila i Rusija upućivanjem u septembru 1914. godine iz Soluna dva lekara, dva sanitetska inspektora i pet sestara. Taj broj se u narednom periodu povećao na 10 lekara i 110 medicinskih sestara sa opremom vrednom 250.000 američkih dolara. Medicinsku misiju koja je stigla u Niš lično je opremila grofica Trubeckaja, a na čelu se nalazio dr Arsenije Džuverović, Srbin koji je u Moskvi diplomirao na Medicinskom fakultetu i bio na praksi u Kalugi.

(Nastaviće se)