KADA je Ruzvelt stigao u Kairo, na sastanak sa Čerčilom i Čang Kaj-Šekom, dogovoren za 22-26. novembar, pozvao je Purića i mene u dom ambasadora Kirka, u kome je boravio. Zahvalio sam mu, što su kontingentu naše vojske u Vašingtonu predali „B-248“, što je bila prva stvarna pomoć koju smo primili od američkih vazduhoplovnih snaga.

Ubrzo smo prešli na razgovor o Mihailoviću i Titu i ulozi koju Jugoslavija treba da ima u ratu. Ruzvelt je rekao Puriću i meni da je uspeo da pomiri De Gola i Žiroa i da se nada da će moći da pomiri Mihailovića i Tita. Purić je istakao da je možda ipak lakše pomiriti dva generala nego vođu narodne snage i vođe komunističke revolucije. Ruzvelt je predložio da bi možda najlakše bilo, pošto je Italija kapitulirala, ujediniti dve snage otpora u Jugoslaviji tako što će se one podeliti na dve zone delovanja, zapadnu i istočnu. Predložio je da Tito kontroliše zapadnu, a Mihailović istočnu, ali da celina teritorije bude pod savezničkom vrhovnom komandom u Italiji, generalom Aleksanderom i generalom Vilsonom.

Pitao sam Ruzvelta o planiranom iskrcavanju Saveznika na našu obalu, ali on je nejasno odgovorio da taj pokret zavisi od opšte situacije u Sredozemlju. Objasnio sam mu da bi najlakši i najefikasniji plan bilo iskrcavanje na dalmatinsku obalu. „To je već slomljen orah, lakše je njega slomiti do kraja nego napinjati drugi“, rekao sam. „Treba da napadnemo Nemačku tamo gde je najnezaštićenija u Evropi, na Balkanu“...

Ruzvelt se, međutim, uopšte nije složio sa mnom i smatrao je da Nemačku treba napasti tamo gde je najjača, tj. u Francuskoj. Takođe je istakao da je Francuska naš odani saveznik i da joj on duguje punu podršku. Ruzvelt je rekao da na sastanku sa Staljinom u Teheranu namerava da razgovara o mogućnosti zajedničke savezničke ofanzive protiv Nemačke i da utvrdi datum te akcije.

ČANG KAJ-ŠEK U BLOKADI PRE konferencije u Teheranu, Čang Kaj-Šek je pokušao da stupi u vezu sa mnom i sa mojom vladom. Našao se u vrlo sličnoj situaciji kao mi, i želeo je da uspostavimo diplomatske odnose. Nikada nam nije dozvoljeno da se sa njim sretnemo. Stivenson i Britanci i Amerikanci su se tome suprotstavili.

Ruzvelt je bio oduševljen pokretom otpora u Jugoslaviji i rekao je da će poslati Mihailoviću mornaričke oficire i „misiju“ Titu.

Uprkos tome što se u nekoliko tačaka nismo slagali, Ruzvelt je izrazio svoju punu podršku mojoj vladi i uveravao me je da mogu uvek da računam na njega, kao na ličnog prijatelja i saveznika. Obećao je da ćemo se videti kad se bude vraćao.

Konferencija tri velike savezničke sile održana je od 28. novembra do 2. decembra u Teheranu, obeleživši krizu u promenjenoj politici Saveznika. Prva tačka sporazuma postignutog u Teheranu sadržala je odluku po kojoj se za osnovnu snagu u borbi protiv Nemaca u Jugoslaviji priznaje narodnooslobodilačka vojska, pod komandom Tita, i partizani su u potpunosti priznati kao saveznička vojska. Tako su se odrekli Mihailovića i napustili ga.

U međuvremenu je Tito, svestan kako se stvari razvijaju, sazvao drugo zasedanje AVNOJ-a, narodne skupštine, sastavljene od članova narodnooslobodilačkog pokreta. Ovaj istorijski skup održan je 29. novembra u Jajcu, bosanskom gradu u kome se u to vreme nalazio Titov Vrhovni štab. Izabrani su privremena vlada, nacionalni komitet, a Tito je bio predsednik i dr Ivan Ribar je bio izabrani predsednik AVNOJ-a. Odluke donete tom prilikom bile su sledeće:

AVNOJ je prihvatio odluku kojom se vladi u izbeglištvu u Londonu oduzima pravo zakonite vlade Jugoslavije.

Kralju Petru Karađorđeviću i ostalim članovima dinastije Karađorđević zabranjuje se povratak u zemlju.

Pitanje državnog uređenja, kao i da li će biti republika ili monarhija, rešiće se posle rata.

U nastavku je Tito unapređen u čin maršala Jugoslavije i komesara narodne odbrane.

Po Ruzveltovom povratku iz Teherana, tražio sam da ga vidim, ali mi je rečeno da je vrlo bolestan i da nikog ne prima. To me je veoma razočaralo posle predloga koje je dao. Bilo mi je poznato da druge prima i mislio sam da ga je možda stid da razgovara sa mnom posle toga što me je na Teheranskoj konferenciji ostavio na cedilu i bio sam začuđen što je za vreme Konferencije boravio u sovjetskoj ambasadi.

Ambasador Stivenson me je, međutim, obavestio da Čerčil želi da se sastane sa mnom, ali bez Purića, 10. decembra. Otišao sam sa ambasadorom Stivensonom u britansku ambasadu da ga posetim. Čerčil je bio u krevetu, izgledao je vrlo umorno i iscrpljeno. Bio je izuzetno loše volje i uopšte nije ličio na sebe. Nije pomenuo Konferenciju, ali je započeo razgovor o Titu. Čerčil mi je rekao da će Tito biti njegov čovek i da ja treba da se vratim u Jugoslaviju. Odgovorio sam: „Da li treba odmah da idem?“

Ne“, rekao je Čerčil. „Ne odmah, pošto bi Tito onda bio kompromitovan. Otidite kroz šest meseci. To mora biti tako, ako ni zbog čega drugog, onda da sprečimo još jedan sporazum između Tita i Moskve.“

Čerčil je rekao da bi trebalo da se sastanem sa Dikinom i Meklinom, dva čoveka koja su bila u Jugoslaviji sa Titom. Složio sam se. Istog dana uveče Čerčil je tražio da vidi Purića i njemu je saopštio manje vesele novosti. Neće biti više, rekao je, pomoći za Mihailovića, sve će ići Titu. Purić je pokušao da apeluje na njegovu savest, rekavši mu da ne može tako nešto da uradi i da izda saveznika iz 1914. godine.

Vi ste Čerčil“, rekao je Purić. „Vi niste samo za Englesku, već za istoriju i za ceo svet, a ceo svet i istorija će prosuditi o Vašoj ulozi.“

Čerčil je samo rekao da Mihailović sarađuje sa Nemcima. Purić je ljutito tražio dokaze.

Nemam dokaza“, odgovorio je Čerčil, „ali dovoljno mi je to što sarađuje“.

(Nastaviće se)