NAJZAD, posle mesec i po dana provedenih u Palestini u krajnjoj neudobnosti, Simović, Knežević, Rakić, Vohoska i ja odleteli smo za Kairo gde nas je primio britanski ambasador ser Majls Lemson. Za vreme mog petnaestodnevnog boravka u ambasadi, britanski službenici su me izuzetno lepo dočekali. Dobio sam definitivna uveravanja da će se obaviti pripreme za obuku i opremanje jugoslovenskih snaga koje su uspele da pobegnu.

Upravo je svitalo, kad smo ugledali englesku obalu. Kada se „Sanderlend“ usidrio u zalivu, ujak Džordži (vojvoda od Kenta) i komandant Tomson, ađutant gospodina Čerčila, došli su motornim čamcem da nas dočekaju. Srdačno sam se pozdravio sa vojvodom, obradovan što posle toliko vremena ponovo vidim nekog od svoje rodbine. Otišli smo u hotel u Burnmoutu, doručkovali, a posle toga odleteli sa vojvodom, malim kurirskim avionom do aerodroma koji se nalazio blizu kuće moje majke u selu Grendzen u Bedfordširu.

Majka me je sačekala na aerodromu, i bio sam vrlo srećan što je posle skoro dve godine ponovo vidim. Bila je veoma bolesna i veći deo vremena u Engleskoj provodila je u maloj seoskoj kući. Ispričao sam joj sve novosti i, uprkos tome što sam prethodne noći veoma malo spavao, ćaskali smo do tri ujutru.

Prvi put posetio sam kralja Džordža u Bakingemskoj palati u koju smo moja majka i ja otišli na čaj. Bila je prisutna i kraljica Elizabeta koja nas je primila srdačno. Kao svaka engleska domaćica, sipala je čaj, ali svako od nas mogao je da dobije samo jednu kocku šećera čije je sledovanje bilo ograničeno. Ujak Berti se prema meni ponašao veoma ljubazno. Razgovarali smo o događajima iz prošlosti i planovima za budućnost. Osetio sam olakšanje zbog njegove hrabrosti, iako je očito bio veoma zabrinut zbog tekućih zbivanja.

Raspitivao se o poslednjim danima koje sam proveo u Jugoslaviji, a ja sam mu sve potanko ispričao. Kao i moja majka, i oni su bili protiv moje ambicije da se obučim za pilota u Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu, posle čega bih se pridružio jugoslovenskim vazduhoplovnim snagama. Svima se više dopala ideja da doživim život engleskog univerziteta u Kembridžu i da nekoliko semestara studiram međunarodno pravo i ekonomiju.

Prvi put sam sreo Vinstona Čerčila prilikom njegove zvanične posete kancelarijama moje vlade u Aper Grouvner stritu. Bio sam uzbuđen što ću sresti ovog istaknutog vođu. Njegov lični šarm bio je izuzetan, a njegovo ponašanje prema meni ljubazno i puno poštovanja. Tom prilikom razgovarali smo oko pola sata: Čerčil je pućkao cigaru. Pohvalio je napore moje zemlje i izrazio žaljenje što Britanija ne može da nam pruži veću pomoć. Rekao je da su Britanci ponosni što imaju nas za saveznike.

Dok sam ga slušao, bio sam začuđen načinom na koji je sve što kaže snažno odisalo njegovim ličnim dinamizmom i moralnom snagom i stapalo se u tečne engleske fraze koje su ponekad, utiskom koji su ostavljale na slušaoca, podsećale na poeziju.

Ubrzo posle ovog prvog susreta, otišao sam sa svojim ministrima, da uzvratim posetu gospodinu Čerčilu u Ulicu Daunuing br. 10, tamo gde sam kasnije odlazio mnogo puta, a nekoliko dana posle toga pozvao me je da se pridružim njemu i gospođi Čerčil na obilasku odbrane južne obale u Doveru i Folkstonu. Otputovali smo 4. jula i ručali u vozu. Tokom većeg dela puta, Čerčil je bio zauzet izveštajima i raznim dokumentima i samo je na mahove razgovarao sa mnom; u jednom trenutku pogledao me je neočekivano i značajno: „Da li Vam je dosadno, dečače moj?“

Jul i avgust proveo sam u Grendzdenu, a u London sam odlazio redovno tri-četiri puta nedeljno. U tom periodu stigli su i drugi članovi vlade, koji su doneli novosti o našim ljudima na Bliskom istoku. Bio sam besan zbog stalne neaktivnosti britanskih vojnih vlasti po pitanju obuke i opremanja naših vazduhoplovnih posada, koje su još besposličile u Amanu. Ovi ljudi postajali su sve nespokojniji i počinjali su da misle da bi bilo bolje da su ostali kod kuće, da zaštite svoje žene i decu.

NA PALUBI “DURMITORA“ POSETIO sam Aleksandriju, u kojoj je bilo nekoliko izbeglih jugoslovenskih mornaričkih jedinica. Bilo je lepo videti, da su stari prijatelji „Durmitor“ i „Velebit“ uspeli da se probiju pored italijanskih patrola. Imao sam zadovoljstvo da još jednom prošetam palubom „Durmitora“ koju sam nekoliko puta ribao. Još jedna, meni poznata, posada bila je u ovim vodama, naša veteranska podmornica „Nebojša“.

Predsednik vlade Simović je stalno izlagao naš plan britanskim vojnim vlastima, ali je dobijao neodređene odgovore. Moj predlog da se ljudi pošalju u vazduhoplovne logore u Kanadi i Južnoj Africi glatko je odbijen na osnovu toga da je „nedovoljan prostor za prevoz i da postoji potreba za ovim ljudima na Bliskom istoku“.

Najzad je generalštab britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva prihvatio da iskoristi naše najbolje pilote da prebace avione iz Takoradija, na zapadnoj obali Afrike, za isporuku u Kairu. Ja sam se sa ovim složio zato što će ljudi biti aktivni i obučavaće se, a i privići se na upravljanje različitim avionima, ali još mi je i to delovalo kao tužno rasipanje njihovih sposobnosti. Ostali ljudi na Bliskom istoku trebalo je da budu obučeni u pešadijskom bataljonu koji su nameravali da prošire, regrutujući italijanske ratne zarobljenike slovenačkog porekla kojih je bilo prilično.

Pre nego što sam otišao u Kembridž, proveo sam jedan vikend sa ujakom Bertijem i ujnom Elizabet u Vindzorskom zamku. Stigao sam tamo 2. avgusta, na vreme da ručam u porodici. Vreme je bilo veoma lepo i posle ručka sam prošetao parkom razgovarajući sa ujakom Bertijem, a zatim sam se kuglao sa dva njegova i jednim svojim ađutantom. Te večeri sam večerao sa porodicom, i rano smo otišli na spavanje.

(Nastaviće se)