KONSTANTINOVO nasleđe je ogromno, i njegov značaj vremenom biva sve veći naročito pred godišnjicu Milanskog edikta. U proslavi 1.700 godina od donošenja ovog akta, koji nije bitan samo za hrišćane već, u širem smislu, predstavlja jedan od temelja evropske demokratije i prava, Srbija ima posebno mesto jer je Konstantin rođen upravo ovde.

Ali njegov uticaj seže dalje i dublje, kroz vekove istorije i nepregledne prostore nekadašnjeg moćnog carstva, kojim je stolovao punih trideset godina.

Njegova zadužbina Konstantinopolj potrajala je vekovima i čak deset vizantijskih careva je nosilo njegovo ime. Postojao je i običaj da se svaki novoproglašeni car pozdravlja sa „novi Konstantin“. A svakako je zanimljivo jedno proročanstvo vezano za usud grada na Bosforu. Naime, prema tom proročanstvu, pad Konstantinopolja desiće se onda kada na tron Romejskog carstva zasedne car koji će nositi ime njegovog osnivača a čija majka će se zvati Jelena. To se i desilo, Osmanlije su osvojili i opustošili Konstantinopolj 1453. godine u vreme vladavine Konstantina I Paleologa, čija majka je bila naše gore list - Jelena Dragaš, kćerka srpskog velikaša Konstantina Dragaša.

Jedna od najvećih kontroverzi vezanih za njegov lik jeste nedoumica oko datuma njegovog krštenja. Tako postoji priča da Konstanin u stvari i nije kršten na samrtnom odru već da je to, upravo u Rimu, učinio papa Silvester. Samim tim, to daje na značaju Rimu i samoj potonjoj katoličkoj crkvi, kojoj je tako dato prvenstvo u odnosu na tadašnje istočne crkve.

Postoji i obavezan element čuda, koji daje događaju neku vrstu božanske „potvrde“, naime, čin krštenja je Konstantina iscelio od teške kožne bolesti, najverovatnije psorijaze ili čak lepre. Iz svega toga proistekao je i dokument nazvan „Konstantinova darovnica“, koji je bio toliko čuven i rasprostranjen u katoličkom svetu da ga čak Dante Aligijeri osuđuje u svojoj „Božanstvenoj komediji“.

Sredinom V veka nepobitno je utvrđeno da je Konstantinova darovnica najobičniji falsifikat. A da se pomenuti čin krštenja u Rimu nikada nije ni desio.

U zapadnom svetu, Konstantin je ipak najpoštovaniji u Velikoj Britaniji. To nije nimalo čudno s obzirom na to da je njegov otac, nosilac zvučne titule „Britanicus Maimus“ ostavio veliki trag na Ostrvu. A veoma bitan je i podatak da je Konstantin jedini rimski vladar koji je proglašen carem na teritoriji Britanije.

Inspirišući srednjovekovne pisce i pesnike, Konstantin je postao i kamen temeljac legendi o mitskom kralju Arturu i vitezovima okruglog stola. Teorija da je Artur bio rimski vojskovođa a ne britanski poglavica, poslednjih godina dobija sve čvršći temelj u britanskoj istoriografiji i nije nimalo čudno da se ona povezuje upravo sa Konstantinom. Uvažavanje njegovog lika i dela išlo je toliko daleko da su ga neki britanski plemići i vladari umetali u svoje porodično stablo, dok su njegovo ime nosili i neki škotski kraljevi - Konstantin I (826-877), Konstantin II (900-943) i Konstantin III (995-997).

SVETAC U PRAVOSLAVLjU ZANIMLjIVO je da katolička crkva nije proglasila Konstantina svecem. On je svetački oreol stekao samo u pravoslavnoj crkvi. Razloge za to treba potražiti pre svega u njegovom odnosu prema Rimu. Uvidevši njegovu dekadenciju, Konstantin, jednostavno, nije želeo Rim za svoje prestono mesto, čak je u tom smislu davao prednost gradovima poput Soluna, Troje, Jerusalima, Efesa i na kraju Vizantiona. Očigledno je da je njegovo najveće „sagrešenje“ bilo to što je prestonicu preselio na istok i tako na svojevrstan način ponizio večni grad Rim.

Šta je fascinantno kod Konstantina? Pa upravo ta dvojakost njegove ličnosti i njegovog delovanja i uticaja... To što je imperator uradio u pravom smislu obistinjuje onu čuvenu tezu o tome kako su čudni putevi Gospodnji i kako on svoje naume sprovodi tamo gde ih najmanje očekujemo i kroz ljude za koje nam se čini da nisu dostojni jedne takve misije. Tako je i jedan nehrišćanin dao najveći doprinos hrišćanstvu u njegovoj istoriji, a krštenje primio tek pred kraj života.

Radi se o čoveku koji se priklonio religiji čija je osnovna maksima „ljubi bližnjega svog kao samoga sebe“, a koji je istovremeno bez zadrške kretao na svoje neprijatelje ognjem i mačem. Njegovo delovanje je ustoličilo hrišćanstvo kao jednu od vodećih svetskih religija i u potonjim vekovima iznedrilo jednog Svetog Avgustina, Svetog Savu, Svetog Patrika... a opet, njegovi potomci su se, odmah po njegovoj smrti, međusobno sukobili oko toga ko će naslediti carski tron.

To nije ništa novo i ništa čudno kada je u pitanju istorija hrišćanstva, jer u samoj njegovoj biti jeste taj put od greha ka iskupljenju, od bogohuljenja ka posvećenju, od Savla do Pavla... Konstantin je prešao tu strmu stazu i na čudesan način, vođen nekom jačom silom, uspeo da postane verovatno jedan od najzaslužnijih za činjenicu da je hrišćanstvo danas jedna od najdominantnijih religija u svetu. Štaviše, pitanje je da li bi danas bilo hrišćanstva i hrišćana da nije bilo Konstantina Velikog i da li bi Evropa kakvu je danas znamo, sa svojom istorijom, civilizacijskim dostignućima i vrednostima uopšte bila ono što jeste da temelje tih vrednosti nije postavio upravo ovaj veliki državnik rođen u Nišu.

Kraj