KONSTANTIN je, s pravom, nakon proglašenja Galerija za avgusta, očekivao da će biti imenovan za cezara.

Ali to se nije desilo.

Za cezare su izabrani Flavije Sever i Makisimin Daja. Prvi je stolovao na Zapadu, kao Konstancijev savladar, drugi je dobio Istok kao Galerijev izabranik. Za Konstantina je ovo bilo ponižavajuće, ali zato mu je bar bilo jasno kakav je u stvari odnos između njega i Galerija. Ipak, on je još neko vreme ostao uz svog avgusta i učestvovao u borbama sa varvarima na dunavskom limesu. Pošto se često iskazivao kao neustrašiv i opasan borac, među legionarima je počelo da se govorka o „božijoj zaštiti“ koja ga prati.

Konstantinovi ratnički uspesi u okršajima sa Sarmatima pripisivani su ne samo njegovoj snazi i umešnosti već i činjenici da je miljenik bogova. Ili možda Jedinog Boga u koga je verovala njegova majka? Ovo se sasvim sigurno nije mnogo dopalo osornom Galeriju koji je, između ostalog, mrzeo hrišćane. Pored svega, Konstantin je bio potencijalni takmac za tron.

Galerije ga zato šalje u opasne misije, neke čak u dubinu neprijateljske teritorije, nadajući se da će ovaj u jednoj od njih izgubiti život i tako prestati da bude pretnja. Međutim, to se nije desilo. Konstantin se iz svake misije vraćao kao pobednik, neretko sa plenom i zarobljenicima što je još više učvrstilo njegov status „Božijeg miljenika“. Galerije je bio pronicljiv čovek i zaključio da kraj sebe ima mladog i hrabrog pretendenta na tron koji je uz to veoma popularan kod vojske. To nije bilo dobro.

Došla je 305. godina i sa Zapada su stigle vesti da je avgust Konstancije teško bolestan. Sa njima - i Konstancijeva pisma Galeriju da mu pošalje sina kao ispomoć u pohodu na Pikte koji je planirao uprkos svom lošem zdravstvenom stanju. Galerije okleva. Ali pisma pristižu jedna za drugim. Konstancije više ne moli, već zahteva prisustvo svog sina. Galerije na kraju ipak popušta, ali to rađa sumnje kod mladog Konstantina...

UBIO LAVA U ARENI GALERIJE je bio toliko rešen da se otarasi mladog konjičkog oficira da je, prema nekim izvorima, čak naterao Konstantina da se bori u areni. Veliki prostak, vladar Istoka je sem vina i žena bio veliki ljubitelj gladijatorskih borbi i predstava u areni. Jedna od tih predstava svakako je podrazumevala i bacanje hrišćana divljim zverima. I upravo u jednoj takvoj situaciji, Galerije je izazvao Konstantina. Govoreći o njegovoj hrabrosti i ratničkim veštinama avgust je usput pomenuo kako Konstantin ne bi imao hrabrosti da se poput običnog gladijatora sukobi sa životinjama u areni. Ali Konstantin nije oklevao - prihvatio je izazov. Pošto je iz arene izašao nepovređen, prethodno, prema nekim izvorima, ubivši lava dugim kopljem, mit o njegovoj nepobedivosti bio je još veći, samim tim - i Galerijeva netrpeljivost.

Sluteći da će biti ubijen, on pod okriljem noći beži iz Nikomedije.

Bio je to zaista podvig, Konstantin je jašući prešao ogroman put, menjajući umorne konje na stanicama carske pošte. Na svakoj stanici je onesposobljivao konje sekući im tetive, kako bi usporio poteru. Prešao je Alpe i pridružio se ocu. To mora da je bio dirljiv susret, uprkos činjenici da Konstantin jamačno Konstanciju nije oprostio što je napustio njegovu majku Jelenu.

Otac i sin su sada ujedinjeni i mogu da krenu, ispostaviće se, u poslednji ratni pohod avgusta Konstancija Hlora. Godina 306. bila je uspešna u vojnom smislu, piktska plemena bila su potučena do nogu i slavljen je trijumf. Ali, avaj, Konstancije Hlor umire na rukama svog sina prvenca 22. jula 306. u vojnom logoru blizu Eburakuma, današnji Jork.

Na samrtnom odru Konstancija Hlora, legionari su njegovom sinu nabacili purpurni plašt preko ramena. Boja purpura je odvajkada bila boja carskog dostojanstva kod starih Rimljana. Ovaj potez je mogao da znači samo jedno - Rimsko carstvo je dobilo još jednog vladara.

Osim carskog purpura, Konstantin je od svog oca nasledio nešto još važnije - njegove legije.

Lukavi Galerije je odmah shvatio šta se događa. Zato je reagovao brzo i proglasio Severa avgustom na mesto preminulog Konstancija. Još jedno poniženje za mladog cezara Konstantina koji je, doduše, nevoljno prihvatio kompromis.

Krhki balans snaga ustoličen je u carstvu nad kojem se podmuklo nadvijala senka građanskog rata. Situacija je neodoljivo podsećala na onu napetost koja se stvorila između Julija Cezara i Pompeja Magnusa koja je rezultirala Cezarovim maršom na Rim i krvavim građanskim ratom.

Rat kao opcija svakako nije odgovarao nijednom od suvladara u tom trenutku ali su svi znali da do njega na kraju mora doći. Konstantin je, nakon što se uverio da će u Britaniji u narednom periodu vladati trajni mir, otišao u prestonicu svog oca - Trijer. Tamo ga je čekala još jedna važna vojnička dužnost - osiguravanje granice sa Germanima. Sam grad, koji je načinio svojom prestonicom, bio je veoma važan vojno-strateški centar. Iz njega se lako i efikasno mogla nadgledati granica prema zemljama Germana.

Germanska i Franačka plemena sa one strane limesa nisu baš gajila veliko poštovanje prema novom cezaru. Naprotiv. Poglavice su smatrale da je Konstancijevom smrću prestala da važi zakletva na vernost koju su dali pokojnom avgustu. Tako su nekadašnji saveznici njegovog oca postali Konstantinu neprijatelji sa kojima će odnose morati očigledno da reši u otvorenom vojnom sukobu.

Još jedan zasigurno jak razlog zašto su se varvari odlučili na pobunu jeste to što su mislili da je mladi cezar samo bleda senka svog oca i da nema iskustva, snage ni uticaja da ih dobije na bojnom polju.

Pogrešili su.

(Nastaviće se)