ČITAVA sela i krajevi nastanjeni Srbima otrgnuti su sa pradedovskih ognjišta i svi do poslednjeg, i stari i mladi, muško i žensko, dopremani u Koncentracioni logor Jasenovac i Staru Gradišku. Ukoliko nisu odmah upućivani na stratište - Ciglanu, Uštice ili preko Save u Gradinu, bili su osuđeni na pomor od zime ili žege, žeđi, gladi i bolesti. Svi oni kojima je u specijalnom kartonu pisalo da se upućuju na prisilan boravak u trajanju od tri godine bili su uglavnom odmah ili vrlo brzo likvidirani na Graniku maljevima ili poklani noževima. No, i oni koji su raspoređivani na rad kasnije su ubijeni ili spaljeni u ciglani tzv. Pičilijevoj peći, ili su pomrli od iznemoglosti, pokošeni zaraznim bolestima i, najzad, pobijeni u povremenim masovnim masakrima radi smanjivanja broja zatočenika.

Neke zatočenike ustaše su prepuštale Nemačkoj okupacionoj upravi NDH, koja ih je transportovala na rad i u logore u Nemačkoj i Poljskoj.

U odnosu na broj umorenih, broj zatočenika koji su preživeli (otpušteni ili zamenjeni za ustaše i zarobljene Nemce) ili koji su se spasili bekstvom vrlo je mali. U stvari, taj „radni logor“ je bio mučilište i stratište najvećih razmera i najsramnija institucija koju su stvorile ustaške vođe pod pokroviteljstvom nemačkih nacista.

Po načinu kako su žrtve mučene i zverski ubijane, narod je Jasenovac i Staru Gradišku nazivao logorima smrti. Čak ni takvo ime ni približno ne daje pravu sliku patnji stotina hiljada nevinih mučenika.

Ustaše su svakodnevno ubijale zatočenike pojedinačno, zatim u manjim ili većim grupama i masovno. Masakr je obavljan na više načina: ubijanjem iz pušaka, automata, mitraljeza i revolvera, klanjem noževima, kamama, bajonetima, sekirama, bradvama i bodežima, drvenim maljevima, gvozdenim šipkama, čekićima, kočevima i korbačima. Umorstva su činjena i vešanjem, spaljivanjem u Pičilijevom krematorijumu, paljenjem delova tela, gaženjem nogama i davljenjem u vodi.

Teško je zamisliti šta su podnosili logoraši - ograđeni žicom, bez ijedne zgrade, šupe ili nadstrešnice, izloženi mećavi i temperaturi do minus trideset stepeni, pregladneli i obučeni u dronjke. Ništa nije bilo bolje ni u letnjim mesecima, kada su zatočenici bili bez vode za piće, danima na vrućini podnosili strahovitu žeđ, sve dok ne popadaju od sunčanice. Uz to, vaši, buve i paraziti ispijali su poslednju snagu tih mučenika i prenosili pegavac i druge zarazne bolesti.

Bez ikakvog hlada ili zaklona, osim senke najbližeg kraj sebe, zalazak sunca i noć dočekivali su kao olakšanje. Ali, tada je dolazila nova nevolja. Na podvodnom i močvarnom području harali su rojevi komaraca. Zato se nije znalo da li je strašnija zima ili leto, da li je teži dan ili noć, da li glad ili žeđ, ili groznica i temperatura tifusara i malaričara, ili pak smrt kad ih zatvore u ćelije Kule, pa otvore tek posle 15-20 dana.

O toj ljudskoj tragediji svedoči mali broj preživelih.

NEMA IZLAZA IZ PAKLA IZ pakla logora se nije izlazilo, iako su ustaške vlasti isticale da „Jasenovac nije lečilište, ali nije ni mučilište“. Ta njihova tvrdnja bila je cinična kao i ona da političke zatočenike leče od svih otrovnih ideologija, da su Srbi i Jevreji samo internirci, a da se Romi prvi put u svojoj nomadskoj istoriji privode konstruktivnom radu.

Najzad su nas uterali u teretni vagon i voz je krenuo za Jasenovac. U Jasenovac smo stigli 24. decembra 1941. oko 4 sata posle podne“, priča Lazar Orozović. „Tu su nas držali zatvorene u teretnom vagonu do 10 sati narednog dana.

U Bačićevoj ciglani pred ustaškom kancelarijom postrojili su nas u dvored. Ustaški poručnik Ljubo Miloš dočekao nas je srdito i povikao: ’Što baš ja moram sve Srbe pobiti, ima još logora u Hrvatskoj!’ Posle toga ustaše su nas temeljito pretresle i oduzele nam novac, prstenje, satove, duhan i sve ostale stvari koje su kod nas našle. Posle pretresa zapitao je da li je neko od nas pravnik.

Javio se sudija Vlado Ilić. Onda ga je Miloš zapitao koliko je Hrvata osudio na smrt. Sudija Ilić mu je odgovorio da nije nijednoga, jer je on sudio kod sreskog suda, koji po zakonu nije ovlašćen da osuđuje na smrt. Za Ljubu Miloša te reči nisu vredele, rekao je: ’Jesi, jesi nekoliko stotina Hrvata si osudio na smrt’. Zatim je uzeo karabin, pozvao sudiju Ilića na stranu, naredio mu da skine sa sebe zimski kaput, postavio ga uz jednu naslagu cigle i opalio u njega tri metka. Sudija se srušio mrtav.

Posle toga ustaše su naredile da se jave Ličani. Njih su izveli iz stroja i sve do jednog pred našim očima zaklali. Žrtve su stajale, a poručnik Ljubo i njegovi pomoćnici zamahivali su dugim noževima prema vratovima žrtava i rezali grkljane. Kako su kome rezali grkljan, tako se obliven krvlju rušio na zemlju. Mi ostali morali smo stajati mirno u stroju i gledati ovo orgijanje.

Ustaše koje nisu klale promatrale su nas i onoga koji nije mogao da gleda to zverstvo izdvajale su iz stroja i predavale poručniku Ljubi. Među takvima bio je i Joco Divjak. Valjda da bi se spasao, on je rekao da je njegov rođak neki podžupan. Na to je poručnik Ljubo odgovorio da on baš takve treba. Zatim mu je naredio da legne na već zaklane Srbe. Divjak je to učinio. Poručnik Ljubo je tada seo Divjaku na noge, a jedan od ustaša na glavu, dok su druga dvojica klekli kraj njega, svaki sa po jedne strane, i noževima mu živom izvadili srce!“

Mnogo sam užasa doživeo u Jasenovcu“, kaže Relja Milanović. „Nekoliko puta sam za dlaku izmakao smrti, pa ni danas ne mogu da se snađem i shvatim kako sam ostao živ i kako nisam poludeo“.


(Nastaviće se)