SA enigmom Titove ličnosti često sam se sretao na Iberijskom poluostrvu, mada sam bio uveren, i još sam, da njega tamo uopšte nije bilo.

Za osam godina, koliko sam kao novinar proveo u Španiji, počesto sam se, u raznim prilikama, vraćao na temu Tito, kopao po tamošnjim arhivama, razgovarao sa ratnicima iz Španskog građanskog rata, Titovim savremenicima i "saborcima". Vratio sam se iz te zemlje, a da nisam našao pouzdan odgovor na pitanje - da li je taj čovek bogate i enigmatične biografije zaista ikada bio u Španiji i da li je od njega išta ostalo pod španskim maslinama.

Kada sam neposredno posle smrti diktatora Franka stigao u Španiju kao dopisnik, u španskim bioskopima se, izvađen iz podruma frankističke cenzure, pojavio film režisera Martina Patina "Kaudiljo", koji je imao i malo poetičniji naziv "Pesme za posle Franka".

"Otkuda vam podatak u filmu da je Tito bio u Španiji?" - zapitao sam režisera Patina, dok smo tih dana razgovarali u njegovom domu, u madridskoj ulici Arenal.


PUČ FAŠISTE FRANKA ŠPANSKI građanski rat počeo je 18. jula 1936. godine kada je general Fransisko Franko, koji se tada nalazio na Kanarskim ostrvima, sa grupom generala organizovao pobunu protiv republikanske vlade, koju su činili socijalisti, komunisti i republikanci, izabrani na demokratskim izborima u februaru te iste godine. Franka su u tom pučističkom poduhvatu podržali domaći fašistički generali, konzervativna desnica i Falanga. Podrška je stigla i spolja. Hitler i Musolini, koji su se spremali da pokore Evropu i svet, stali su uz njega. To je bilo još očiglednije kad je Hitler poslao svoje vojne avione da prebace Franka i njegove sledbenike sa Kanara u Španiju. Gotovo istovremeno, Musolini je poslao flotu na obale južne Španije odakle su frankisti nadirali prema Madridu.

"Pa zato što je bio", odgovorio je režiser.

"Ali, nije", insistirao sam.

"Pa to nije moguće", rekao je Patino začuđeno. "Moj stric je sa njim ratovao ovde puna tri meseca. Bili su u Albaseteu. Praveći ovaj film, ja sam naišao na nekoliko svedoka, koji su sa Titom ovde ratovali i pričali su mi detalje..."

Kada smo vodili ovaj razgovor u proleće 1976. godine, Tito je još bio u životu, diplomatski odnosi između Jugoslavije i Španije su još bili zaleđeni.

Ali, tema Tito i Španski građanski rat - nije. Posle Frankove smrti 20. novembra 1975. godine, ljudi su počeli da pričaju glasnije i o građanskom ratu, pa čak i tako kontroverznoj temi kakva je bila Titovo učešće u tom ratu.

Nekako istovremeno, dok su u Španiji počinjale da se pevaju "pesme za posle Franka", upoznao sam Hosea Agilara, inženjera komunikacija iz Madrida.

"Moraću da te upoznam sa mojim starijim bratom Pedrom. On je za vreme građanskog rata vozio Tita. Sada o tome svima priča..."

Pedro me pozdravio kao da smo stari znanci. Bio je to star čovek, mumificiranih crta lica, bez leve ruke.

"Tita sam upoznao 1937. godine", pričao je Pedro. "Došli su kod mene drugovi iz madridskog štaba i kažu: 'Pedro, vozićeš u Barselonu jednog važnog druga iz Internacionalnih brigada. I dobro pazi, ne voziš bilo koga.'

Putovali smo u Barselonu nekoliko puta", nastavio je Pedro. "Nije bio pričljiv kakvi smo mi Španci, ali je bio fin i pažljiv, lepo odeven i uredan. U Gvadalahari smo pili kafu, a tamo negde preko Aragana zaustavljali smo se da ručamo."

Pedro je pričao sa puno žara. Gestikulirao je onom jednom rukom, iznoseći pojedinosti o druženju sa Titom. Bio je sav u starim uspomenama, zanet i uspaljen, kako to obično čine i ja sam izgubio svaku volju da ga razuveravam i da mu iznosim zvanične tvrdnje da Tito u Španiji nikada nije bio.

"Poznavao sam i njegovu ljubavnicu, mislim da se zvala Olga", dodao je Pedro u pola glasa, unoseći mi se u lice.

"A posle", nastavio je priču stari ratnik, "kada je naša stvar propala, a vaši partizani otišli u planine, jedan drug mi je krišom pokazao neke stare novine i u njima fotografiju partizanskog komandanta Tita. Gledam sliku i kažem - on je, sumnje ne može biti!"

U Alikanteu, na jugu Španije, jedan stariji kelner, kada je čuo odakle sam, uveravao me sa puno žara:

"Eno, za onim stolom pored prozora, sedeo je 'marishal' Tito. Ne, ne, nije onda bio maršal, ali je bio ratnik na našoj strani."

Za vreme "velike komunističke fijeste" u Madridu, u jesen 1977. godine, kada su komunisti bili legalizovani u Španiji, na štandu jugoslovenskog lista "Komunist", sreo sam starijeg gospodina, koji mi se predstavio kao novinar Radio Mursije. Reče da se zove Mario Igeras i da je stari komunista.

"Zašto u Titovoj biografiji ne piše da je bio u Španiji", zapitao me odjednom, bez okolišenja i uvoda.

"Pa, valjda zato što nije bio", kazao sam.

On se zagonetno nasmejao, dok je u živim ciganskim očima titrala neverica.

"Čoveče, šta vam je! Pa ja sam sa njim mesecima bio na ratištu ispod Gvadarame."

Nisam mu protivrečio. Nije vredelo. Potapšali smo se po ramenima u znak pozdrava, ali se Mario, iako je već bio krenuo, povrati da mi još nešto kaže:

"To što u njegovoj biografiji ne piše da je bio u Španiji, to uopšte ne znači da njega ovde nije bilo. Znam ja kako se pišu komunističke biografije. Nemojte meni soliti pamet. Ja sam odavno, takođe komunista."

I otišao je Mario Igeras preko parka Kasa del Kampo sa onim zagonetnim smeškom na licu i svežnjem komunističke literature pod miškom.


(Nastaviće se)