ODNOS svekrve i snaje tradicionalno opisan kao loš i danas je tema brojnih anegdota i crnohumornih viceva. Ni savremeni način života tu ništa nije promenio, jer je posredi antagonizam dve žene - majke (svekrve) i supruge (snaje) koje se bore za uticaj na muškarca - sina i muža.

Sukob između snahe i svekrve često od muškarca pravi Buridanovog magarca, jer svetost majke obavezuje, a žena ima drugu vrstu privlačnosti, ali i ona hoće da je ta koja obavezuje, piše Jovica Stojanović. Isključiva vezanost sina za majku, kao i isključivost žene koja hoće da odstrani svaki uticaj suprugove majke, kod muškarca stvara mučne, pa i unutrašnje psihičke sukobe. Bilo koja da pobedi, kod muškarca to ostavlja gorak ukus izneveravanja, zbog urođenog muškog zaštitništva prema ženi. Ako pobedi majka supruga će mu prebacivati da je mamin sin, edipovac, nezreo, konačno da je najbolje da se oženi majkom. Ako pak, pobedi supruga, majka će mu spočitavati da je izneverio, da ga nijedna žena ne može voleti kao ona...“

Stojanović navodi primere majki koje često svom sinu prebacuju kako su mnogo žrtvovale zbog njega, pa i to da su ostale u braku koji im nije odgovarao i da ne može tako da vraća.

U klasičnim patrijarhalnim međuporodičnim odnosima podrazumevalo se da svekrva ima vlast nad snahom. Ova ženska linija vlasti je samo prenošena iz generacije na generaciju, jer i svekrva je, kad je bila mlada snaha, bila pod strogim nadzorom svoje svekrve. Dakle, u doslovnom smislu, reč je o osveti jedne žene (svekrve) nad drugom (snahom) za sve patnje koje je doživela od sopstvene svekrve. Lanac pogrešnih osveta ni danas nije prekinut, barem ne do kraja, jer smisao za demokratiju svekrve baš i nemaju, pa i današnje svojim sinovima spočitavaju da su ih žene suviše „uzele pod svoje“, a to se neposredno i snahi prebacuje kao tutoru nad sinom. Primera radi, u Kini su svekrve bile tako okrutne u postupanju prema snahama, da su zbog sadizma svekrve snahe često izvršavale samoubistvo. Čak i porodica iz koje su došle nije pokazivala toleranciju, i držala je do toga da svekrva mora biti stroga“.

OPASNI CRV SUMNJE MAJKE s narcisoidnim poremećajem ličnosti, prema tumačenju Jovice Stojanovića, ne biraju sredstva da odvoje sina od neke žene koja mu je osvojila srce. One unapred sumnjaju u snahu i spremne su da je pred sinom kleveću za sve i svašta, od toga da je loša domaćica do usađivanja opasnog crva sumnje da je i dete koje je rodila tuđe. Nasuprot njima, majka koja je zdravo odgajila sina i nije mu usadila osećaj da ga može voleti samo ona - majka, može biti dobra svekrva.

Naravno, ljubomora svekrve prema snahi ne potiče samo otuda što snaha preuzima vlast nad sinom već je i biološki uslovljena.

Reč je o biovitalističkoj ljubomori, jer snaha je mlada žena, ona biološki ima perspektivu, može još mnogo toga da učini za sebe, pred njom je život, dok je svekrva već zakoračila u jesen života. Mnoge majke često i danas smatraju da su im snahe emotivno preuzele sinove, jer se ovi, što je i razumljivo, osećajno vezuju za svoje supruge, tako da dolazi do velikih nesporazuma oko pitanja: kako sin treba da bude vezan za majku a kako za suprugu?“

Svekrve, kako tvrdi autor knjige „Strah od žena“, mogu i da unište brak dvoje mladih ljudi i da od njega naprave pakao.

- Svekrve kao „brižne majke“ svojih sinova, sklone su insinuiranju, ogovaranju, klevetanju snaha ili da su loše domaćice, ali i da su sklone drugim muškarcima. Zato je reč kurva vrlo česta kvalifikacija kojom svekrve vređaju snahe. Ako je sin pritisnut dramom Edipovog kompleksa, on i bira ženu po ugledu na svoju majku, i od supruge očekuje da mu bude i majka i žena. Ukoliko ona takav uslov ne ispunjava, muškarac se oseća nesrećnim i u partnerskim sukobima drži stranu majke kao štiteće figure, koja je, zapravo, agresivno razorna po bračnu sreću svog sina i snahe.

Ni danas se radnja porodične drame nije ni izbliza značajno promenila.

Često majke imaju i ambivalentan stav prema sinu i on oscilira od ljubavi do mržnje. Kad kod majke, odnosno, svekrve nastupe epizode animoziteta, tada je snaha sredstvo zloupotrebe prema sinu, u šta spadaju ogovaranja, nipodaštavanja snahe, ali i sina, kada je već takvu ženu mogao da izabere za brak. Razumljiva je pojava ženskog emocionalnog otpora prema muškarcu koji je „mamin sin“ i koji psihološki zavisi od majke, njenog mišljenja, stava i ponašanja.

Emocionalno neintegrisane i nezrele muškarce žene danas lako ostavljaju, kad uvide da oni suviše grcaju pod teretom slike majke i nje ne mogu da se oslobode. U drugačijem slučaju, žena postaje protestno frigidna, ili seksualno ucenjuje muža, i to je njen vid agresije prema muškarcu koji je podređen majci. Bekstvom u bolest supruga može da pokuša da veže muža za sebe, ali njena svekrva smatra da je ona inače došla bolešljiva, mada njen „naivni“ sin to nije video, jer ne sluti kakvim su sve podmetanjima sklone žene“.

Dramatični su primeri u onim porodicama gde sin materijalno zavisi od roditelja. Tada on, ma koliko se opirao uticaju majke, ili zanemarivao njena prebacivanja, mora dobro da balansira - da ne izgubi finansijera, ali ni ljubav supruge. Oni sinovi koji se u tom procepu ne snađu, sasvim sigurno klize u neuroze.

Netrpeljivost žena prema svekrvama, okrutnim majkama njihovih muževa, neretko, završava i traženjem partnera van braka, ako ne i razvodom braka.

Čak i danas kada su porodice usitnjene, i kada novopečeni, mladi par živi odvojeno, i tada svekrva na sve načine pokušava da se meša u brak svog sina i da snahu, naročito ako joj se odmah po nečemu nije dopadala, anulira na svakojake bizarne načine, ne birajući sredstva. Zato tako česte priče o „zloj svekrvi“ nisu neočekivane; one su delo iskustva života, a ne kvara u radu mašte.

(Nastaviće se)