KAKO se sve ispoljava ženska agresivnost i koliko su žene opasnije nego što to većina muškaraca može i da sanja? Zašto se o tome zaverenički ćuti? Da li su muškarci lake žrtve njihovih manipulacija i frustracija? Da li je „slabiji pol“ odista slab? Na ova i slična pitanja odgovoare daje antropolog i seksolog Jovica Stojanović u svom originalnom delu na više od 500 strana „Strah od žena“, koje je nedavno objavila „Čigoja štampa“.

Mediji nas gotovo svakodnevno bombarduju informacijama o muškoj agresivnosti nad ženama. Pokazalo se da se nasilništvo i fizički obračun uglavnom vezuju za „jači pol“, iako smo svedoci da žene znaju i te kako da biju i ubiju. Tako slika agresivnosti nije ni crno-bela, niti se može svoditi na tradicijom uvrežena shvatanja.

Antropolog i seksolog Jovica Stojanović, prvi se kod nas i u svetu odvažio da progovori o ženskoj agresivnosti i da sruši sliku o moći muškaraca.

Ako muška agresivnost ima najšire posledice kroz istoriju, to ne znači da su žene dale beznačajne priloge opštoj nesreći sveta“, piše ovaj autor. „Ta krhka i nežna stvorenja mogu biti ubojito agresivna. Za razliku od muškarca koji u konfliktima i frustracijama otvoreno ispoljava svoj agresivni potencijal, žena povrede planira i ostvaruje ih neočekivano. Otuda je potekao mit, ali ne bez osnova, da je ona sklona podlosti i lukavosti. Ženska agresija je najčešće ‘eksploziv za poneti’ sa odloženim dejstvom. Žena dobro pamti metu za napad, nišani je strpljivo i neretko sa velikim zadovoljstvom povlači ‘oroz’“.

NEŽNO MUČENJE LEZBIJSKI konflikti mogu da budu neverovatno žestoki, sa svim vidovima agresije koja se sreće i u heteroseksualnim vezama i sukobima. Tu je zastupljena i fizička i verbalna agresija, uz bogat dodatak „suptilno profilisanog kinjenja i mučenja“. Neretko, napuštena partnerka završava kod psihijatra. Njihovom sadizmu pozavideo bi i Markiz de Sad, tvrdi Jovica Stojanović.

Ovaj poznavalac muško-ženskih odnosa naglašava da „slabiji“ pol nije nimalo nejak i da ima veoma razrađenu strategiju ispoljavanja agresivnog ponašanja i da je to majstorstvo danas doveo do savršenstva.

U modernom dobu žene su postale znatno agresivnije, ali, nažalost, i manje ženstvene. Time što su dobile neka prava dobile su još više obaveza i opterećenja, koja ih frustriraju, a u osnovi svake agresije je frustracija. Žene danas usvajaju čak muške vidove agresije, a stečena prava su razumele i kao pravo da što više frustriraju muškarce.“

U košmaru opšte krize, po mišljenju Stojanovića, agresivno ponašanje „slabijeg pola“ možda je na prvi pogled manje vidljivo, ali ne i manje opasno.

- Što se muškarac ponaša manje zaštitnički to je žena agresivnija, jer se pored njega ne oseća sigurnom - smatra autor. - Agresija je njen protestni čin što je na neki način zapostavljena. Žene su, međutim, u agresivnom postupanju mnogo opasnije i perfidnije nego što to većina muškaraca može i da sanja. Uostalom, i ujed anđela je ujed!

Antropolog Stojanović tvrdi da u lepezi ženskog agresivnog ponašanja plač ima povlašćeno mesto, jer se žena suzama i brani i napada. Manipulišući plačem ona blokira dalju agresivnost napadača. Ženski plač služi i kao iznuda promene ponašanja kod partnera baš kako ona to želi, ili pak skretanje pažnje na sebe. To je i njen način da se lako, prečicom ostvare mnogi ciljevi.

- Većina ženskih jecaja i suza je vešto odglumljena - naglašava autor knjige „Strah od žena“. - Čak je i biohemijski sastav suza različit, već prema razlozima za plač. Dokazala su to i endokrinološka istraživanja - slabiju slanost imaju agresivne suze, smišljene da prinude i izmame nešto ili povrede nekog.

NARUDŽBENICA Knjiga „Strah od žena“ može da se naruči od izdavača: ČIGOJA ŠTAMPA, Beograd, Studentski trg 13, na telefone 011/2627-238, 3032-414, 065/2885-428, ili na e-mail: klubcitalaca@cigoja.com

Poznato je da žene ređe pribegavaju fizičkim obračunima, ali kad uđu u dvoboj sa svojom protivnicom „leti perje“.

U radikalnoj fizičkoj agresiji nisu retke žene ubice - njihovim svirepim zločinima su ispisane i ispisuju se stranice crne hronike. Međutim, i u ovom vidu agresije, razlikuju se od muškaraca.

Mnoge žene nisu nameravale da ubiju žrtvu, već samo da je povrede. Ali iz straha od žrtvine osvete one idu do kraja u agresiju i završavaju je zločinom. Zato žena kad ubija pištoljem ispaljuje više metaka u žrtvu, kad ubija hladnim oružjem bira ono sigurnije, najčešće sekiru. Ženski strah je glavni generator u primeni viška sile i dovodi ne samo do ubistva već i do onoga što se naziva posebna, morbidna svirepost.“

Nisu retka ni ona nasilna ponašanja žena kada iz besa i ljutnje pribegavaju lomljenju stvari po kući. Ovaj vid ženske agresije ne bi trebalo nikako zanemariti, smatra Stojanović, jer ma koliko uništavanje stvari (a to su samo stvari) bilo zamena za fizičku agresivnost prema partneru, to može ozbiljno da ugrozi zajednički partnerski odnos.

On takođe ističe da u vidovima ispoljavanja agresije verbalnoj pripada prvo mesto. Tu ubraja i ogovaranje, jer ovaj „ženski specijalitet“ vidi kao agresivan čin u kojem caruju malicioznost, morbidna mašta, pakost, mržnja...

Žene su naročito inventivne kada se međusobno ogovaraju, što je za njih uobičajen način odmeravanja snaga u osvajanju nekog muškarca.“

Ovaj vid verbalne agresije ide za tim da svaku vrednost i superiornost umanji, da je karikira i pogleda sa najgore strane. Dve žene i kad „prijateljski“ razgovaraju, uvek uvode treću kao objekt svog ogovaranja.

I u verbalnoj agresiji postoje bitne razlike između muške i ženske. Muška je karakteristična po psovci, dok se kod žena ona ispoljava kroz izgovaranje kletve i proklinjanja.

(Nastaviće se)