U SRBIJI se 3.800 bubrežnih bolesnika nalazi na dijalizi, oko 1.500 njih čeka transplantaciju bubrega, a najmanje još toliko je onih kojima bi presađena jetra, srce ili neki drugi organ spasao život. Lekari upozoravaju da se svake godine njihov broj povećava. I dok većina zemalja ovakve pacijente zbrinjava zahvaljujući kadaveričnim davaocima (pacijentima u stanju moždane smrti) posle dobijanja pismene saglasnosti porodice, Srbija je po ovim intervencijama poslednja u Evropi.

Za razliku od Španaca ili Italijana, koji saglasnost o davanju organa nose uz lična dokumenta, Srbi još imaju sumnju i strah od doniranja organa.

- U VMA, od osnivanja Transplantacionog centra 1996. godine, obavljeno je 350 transplantacija bubrega - kaže, za "Novosti", pukovnik profesor dr Đoko Maksić, nefrolog. - Taj broj daleko je ispod stvarnih potreba naših pacijenata. Liste čekanja su neprimereno duge. To je razlog da jedan broj pacijenata pomoć potraži u inostranstvu, najveći broj u Rusiji, a što se tiče dečjih transplantacija - u Italiji. Sve se radi u dogovoru dve zemlje poštujući strogu zakonsku regulativu i ove transplantacije nisu predmet medicinskog turizma.

Od 2010. godine, kada je profesor Maksić postavljen na dužnost koordinatora za transplantacuju solidnih organa u VMA, urađene su 24 kadaverične transplantacije bubrega i od 2005. godine 26 transplantacija jetri.

- Na našoj klinici rade se žive srodne i besrodne transplantacije bubrega, kao i transplantacije bubrega i jetre od osoba koje su doživele moždanu smrt - kaže profesor Maksić.

Usvajanjem zakona od 2009. godine, VMA je ustanovila koordinatore za transplantaciju solidnih organa, koji su zaduženi da koordiniraju celokupan proces kako kadaverične transplantacije tako i živih srodnih i nesrodnih transplantacija. Ovim složenim procesom rada koordinira Uprava za biomedicinu. Ideja je da u narednom periodu budu deo nekog većeg sistema poput Eurotransplanta.

- Sve postupke sprovodimo strogo poštujući zakon o transplantaciji organa i tkiva - kaže profesor Maksić. - Proces je transparentan. Odgovorno tvrdim da je nemoguće da se obavi ilegalna operacija bilo da je vezana za srodnu ili nesrodnu transplantaciju, bilo transplantacije sa preminulih osoba sa moždanom smrću.

Građanin Srbije može dobiti organ od živog srodnika ili žive nesrodne osobe, koja je najčešće supružnik. Ove porodične veze strogo se proveravaju uvidom u dokumenta o srodstvu, koja izdaju nadležni republički organi, a i svaki par za transplantaciju prikazuje se na Etičkom odboru VMA, koji daje definitivnu saglasnost o podobnosti za ovu složenu hiruršku intervenciju.

- Žive srodne ili nesrodne transplantacije se rade kod pacijenata kod kojih se obavlja transplantacija bubrega (parni organ), a samo izuzetno, u hitnim stanjima, može se od živog srodnika uzeti režanj jetre, uz veliki hirurški rizik za davaoca i primaoca, i transplantirati živom srodniku - tvrdi profesor. - U svim drugim slučajevima kada se radi o transplantaciji drugih organa (srce, pluća, pankreas), transplantacija se, po našem zakonu, može uraditi od preminule osobe kod koje je dijagnostikovana moždana smrt.

Bolnički koordinatori zasad su uspostavljeni samo u većim kliničkim centrima (KC Srbije, Niš, Kragujevac, VMA), ali ne i u regionalnim, što je jedan od razloga malog broja kadaveričnih transplantacija u našoj zemlji.

NEDOSTATAK DONORA U SRBIJI imamo manje od pet donora na milion stanovnika - kaže profesor Maksić.
- To je značajno manje od broja donora u zemljama Eurotransplanta, gde je 20-35 donora na milion stanovnika. U Španiji, koja je na vrhu po broju kadaveričnih transplantacija, na milion stanovnika obavi se 50 ovih najsloženijih hirurških operacija, u Hrvatskoj i Sloveniji obavi se i više, čak 100 kadaveričnih operacija bubrega.

- Transplantacija je složen hirurški zahvat - kaže prof. Maksić. - Kada je reč o transplantaciji bubrega u kojima učestvujem, sama hirurška intervencija izvodi se tek posle složene procedure obrade, potvrde krvnogrupne i tkivne podudarnosti, kao i isključenja svih medicinskih kontraindikacija za transplantaciju.

Svrha transplantacije organa je, po rečima profesora, da se pacijentima pruži najbolji metod lečenja, koji će im omogućiti kvalitetan i dug život, a nikako intervenciju koja će dovesti do brzog odbacivanja organa, ili smrti.

- Tek po ispunjenju svih ovih uslova, hirurški timovi VMA pristupaju složenim hirurškim procedurama eksplantacije organa i njihovoj perfuziji specijalnim rastvorima, koji nam pomažu da se sačuva vitalnost organa do same transplantacije - kaže profesor. - Taj period zavisi od same transplantacije organa i iznosi od četiri sata (srce, pluća) do 24 časa (bubreg).

Eksplantirani organ presađuje druga grupa hirurga i ova hirurška intervencija traje od 3 do 6 sati. Posle operacije pacijenti ostaju u intenzivnoj nezi do 24 časa, a potom nastavljaju lečenje u centru za transplantaciju organa VMA.

U ranom posttransplantacionom periodu nastavlja se timsko praćenje bolesnika, rešavanje ranih i kasnih hirurških komplikacija i sprovođenje imunosupresivne terapije protiv odbacivanja organa. U drugoj i trećoj nedelji, posle uspostavljanja hronične terapije, bolesnici se otpuštaju na kućno lečenje. U daljem toku kontrole su na sedam dana, a tek od trećeg meseca na mesec dana.

- Preživaljavanje pacijenata nakon prve godine je 98 odsto - kaže dr Maksić.

- Preživljavanje transplantiranog bubrega je 95 odsto. Rezultati presađivanja jetre su lošiji, kao i u celom svetu. Preživljavanje grafta jetre u prvoj godini je oko 85 odsto.


(Nastaviće se)