ODLAZAK do prodavnice u Peći, tog 22. juna 1999. godine, za Predraga Dragovića bio je fatalan. Nesrećni čovek se kući nije vratio, a od 2002. vodio se kao nestao, sve do marta 2009, kada je srpsko Tužilaštvo za ratne zločine identifikovalo Dragovića kao jednu od žrtava albanskog terora.

Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević izjavio je tada da je osim Dragovića identifikovano i desetak pripadnika nekadašnje Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), za koje se sumnja da su počinili zločine nad otetim Srbima na severu Albanije 1999. godine. Zato je upućen novi zahtev Tirani da pokrene istragu.

Prvu identifikovanu žrtvu, Predraga Dragovića, prepoznao je njegov sin Rade, na osnovu fotografije „iz koje se može zaključiti da je žrtva naterana da pred egzekuciju obuče uniformu, da se ne bi videlo da je ubijen civil“.

- Moj otac je bio civil. Nikada nije učestvovao ni u jednom ratu. On nije imao oružje - rekao je Rade, sin ubijenog Predraga Dragovića.

Slika je snimljena na severu Albanije, a na poleđini fotografije piše „Agim Ramadani, 138. brigada OVK“.

Ovaj slučaj iznova je pokrenuo sumnje u nelegalno vađenje organa kidnapovanim Srbima na Kosovu. Osim „žute kuće“, Vukčević je naveo još tri lokacije za koje se osnovano sumnja da su u njima vršene transplantacije organa, potvrdivši, istovremeno, ranije nalaze istrage da je kroz te objekte na severu Albanije prošlo najmanje 300 ljudi, većinom Srba.

Vukčević je potvrdio da je Tužilaštvo ponovo poslalo dopis albanskom tužilaštvu, u kome poziva na saradnju na predmetu trgovine ljudskim organima.

To nije bio prvi put da je srpsko Tužilaštvo za ratne zločine tražilo saradnju od albanske strane.

Albanski ministar pravde Enkelejd Alibeaj, u pismu Vukčeviću od 13. oktobra 2008, odbio je da pruži pravnu pomoć zatraženu od srpskih vlasti. U obrazloženju svoje odluke Alibeaj kaže da on „nema pouzdanih saznanja o načinima i vidovima mučenja“ i da „bez uverljivijih dokaza koje nudi srpska strana on sumnja da je taj zahtev politički obojen“, jer „srpski tužilac označava pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova kao izvršioce naredbi svojih pretpostavljenih koji su danas vodeće ličnosti u političkom životu Kosova“.

ZAJEDNIČKE JAME CITAT iz knjige „Lov, ja i ratni zločinci“ o susretu Karle del Ponte i komandanta Kfora Fabija Minija u Prištini 22. oktobra 2002: „Pričamo o nestalima, o indicijama da su postojale zajedničke jame u tri oblasti u severnoj Albaniji i o mogućoj umešanosti albanskih tajnih službi. Mini svojima daje uputstva da organizuju vazdušnu pretragu sa infracrvenim zracima, u potrazi za mogućim lokacijama tih zajedničkih jama pre nego što dođu zima i sneg. U Unmiku smo saznali da je jedan izvor tražio 50.000 evra za svaku od tih zajedničkih jama pojedinačno da ih identifikuje na severu Albanije“!

I međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava „Hjuman rajts voč“ zatražila je od Albanije da pokrene istragu o navodima o trgovini organima otetih Srba, ali su tužioci iz Tirane, kao i zvaničnici vlasti u Prištini, odbacili te zahteve tvrdeći da je „čitava priča deo prljave kampanje protiv kosovskih lidera“.

- Neki ljudi su oteti, u najvećem broju Srbi, ali je bilo i Albanaca i osoba drugih nacionalnosti - rekao je Fred Abrahams iz organizacije „Hjuman rajts voč“. - Odvedeni su sa Kosova u Albaniju, u Kukeš. To je prva optužba - transport ljudi sa Kosova. Druga optužba se tiče trgovine organima u Burelu ili u drugim mestima. Nemamo kompletne dokaze o transportu organa, ali se nadam da će se istina saznati.

U Tužilaštvo svakodnevno stižu materijali o zločinima koji su počinjeni na severu Albanije. Tužilaštvo je došlo i do kompletnog izveštaja Unmika iz 2004. godine o medicinskim stvarima pronađenim u „žutoj kući“.

- Uputili smo zvaničan zahtev UN da se kompletan izveštaj dostavi Srbiji - rekao je tada, za „Novosti“, Bruno Vekarić i dodao da istraga ne sme da stane, a počinioci ostanu nekažnjeni.

Portparol Tužilaštva je takođe rekao da postoje neoborivi dokazi da su postojali privatni zatvori, odakle su ljudi odvođeni na mesta gde su rađene monstruozne hirurške intervencije.

Ni Međunarodni krivični sud nije davao naročita ohrabrenja. U pismu šefa Regionalne delegacije za Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju i Albaniju Pol-Anri Arnea kaže se da ovaj sud nije našao nijednu relevantnu informaciju u vezi sa logorima u Tropiji i Kukešu i rudniku Deva u Albaniji, gde su „eventualno prebacivani nealbanci koje su, navodno, oteli pripadnici OVK“.

I Robert Din, v. d. direktora Odeljenja pravde Administrativne misije na KiM pri UN, pismeno je potvrdio da „međunarodni tužilac nije bio umešan u istragu u nekom predmetu koji se tiče kidnapovanja nealbanaca i uzimanju vitalnih organa koji su kasnije prodavani.“

Bivša glavna tužiteljka Karla del Ponte optužila je zvaničnike Unmika da nisu valjano istražili navode o albanskim zločinima na Kosovu 1999. godine.

Navodi Del Ponteove o uzimanju organa od otetih Srba izazvali su izvesnu dozu uznemirenja u Švajcarskoj, odakle je ona otišla za ambasadora u Argentinu. Nekadašnjoj glavnoj tužiteljki sugerisano je da više ne reklamira svoju knjigu „Lov, ja i ratni zločinci“.

Bez obzira na ova upozorenja, njen blizak saradnik, novinar „Njujork tajmsa“ Čak Sudetić, nastavio je u SAD da promoviše knjigu bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala.

- Sve je istina - tvrdi on. - Slučaj uzimanja organa zasnovan je na čvrstim, uverljivim dokazima, jer su istražitelji pronašli tragove krvi i medikamenata na mestu koje su im prethodno otkrili izvori. Biće tu još novih frapantnih dokaza.


(Nastaviće se)