U BLIZINI gradića Burel nalazila se „žuta kuća“. Jedna prostorija unutar „žute kuće“ bila je opremljena kao operaciona sala. U njoj su hirurzi vadili organe zatvorenicima, napisala je Karla del Ponte u svojoj knjizi „Lov: Ja i ratni zločinci“.

Kidnapovanim nealbancima sa Kosova, prema navodima Karle del Ponte, uzimani su organi radi trgovine na crnom tržištu, a zatim su bubrege, srca, jetre... slali preko aerodroma Rinaz, u blizini Tirane, hirurškim klinikama u inostranstvu. Tako su organe dobijali pacijenti koji su za to platili.

- Kancelarija Tužilaštva dobila je informaciju da su istražitelji i funkcioneri UNMIK, preko grupe poverljivih novinara, došli do podataka da su tokom leta 1999. godine kosovski Albanci kamionima transportovali do severne granice Albanije 300 otetih ljudi. Oni su prvo bili zatvoreni u jednom hangaru u Kukešu i Tropoji. Najmlađi zatvorenici bili su u dobroj fizičkoj formi, hranjeni su, obilazili su ih lekari i nikada nisu udarani. Oni su bili prebačeni i na druga mesta, u Burel i okolinu, gde su potom zatvarani - napisala je del Ponte.

U knjizi se navodi da su istražitelji Haškog tribunala i UNMIK, krajem 2003. posetili kuću u kojoj su pronađeni materijalni tragovi koji „mogu ukazivati na to da su u prostorijama te kuće obavljene nekakve hirurške intervencije“.

Iako su na licu mesta istražitelji pronašli i komadiće gaze, iskorišćenu iglu, dve plastične kese špriceva, prazne bočice za lekove, od kojih su neki bili miorelaksanti, koji se obično koriste tokom hirurških intervencija, ove navode opovrgao je lokalni tužilac Arben Dulja.

- Ne, nije istina. Grupa eksperta iz Haga pronašla je nekoliko dokaza, ali ne i špriceve - rekao je Dulja.

A na pitanje novinara i istražitelja o špricevima, Dašuri Katući, unuka vlasnika kuće je rekla:

- Mi ih svi koristimo. Deda je star i bolestan, majka je stara, svi ih koristimo kada moramo, a bacamo ih kod ostalog đubreta. Dolazi medicinska sestra iz sela, pa nam ona daje.

Igle, špricevi, gaza, svakako su materijali koji potvrđuju, ali su nažalost kao čvrsti dokazi nedovoljni. Istražitelji nisu bili u stanju da odrede da li su ti tragovi poticali od ljudske krvi - napisala je Karla del Ponte.

Osim sanitetskog materijala i lekova, u jednoj od prostorija „žute kuće“ istražitelji su pronašli i tragove krvi, za koje je vlasnik ponudio nekoliko različitih objašnjenja: najpre je rekao da se njegova supruga godinama ranije porodila u toj prostoriji, zatim, kada je supruga rekla da su se deca rodila na drugom mestu, rekao je da je porodica koristila to mesto za klanje životinja za muslimanske praznike.

FASADA DRUGE BOJE KARLA del Ponte piše: „Kuća je sada bela, a vlasnik (Abdulah Katući) negira da je ona ikada prethodno menjala boju, iako su izdvojeni tragove žutog u osnovi zida“.
 I Dašuri Katući, unuka vlasnika kuće, beogradskim novinarima B 92 koji su ih prvi posetili, potvrdila je da je samo jedan pojas kuće u visini od metra bio žute boje. Inače, cela nikada nije bila žuta.
- Imali smo svadbu 2001. godine i zato smo bili malo uredili kuću - rekla je ona.

Navodne operacije obavljene su u neuropsihijatrijskoj bolnici pri zatvoru broj 320, udaljenoj dvadesetak kilometara od Burela. U „žutu kuću“, koju opisuje Karla del Ponte, privremeno su iz bolnice u zatvoru 320 sklanjane operisane osobe, koje su tu držane na infuziji. Inače, i zatvor broj 320, u kojem su bili teški neuropsihijatrijski zatvorenici i „žuta kuća“ nalaze se nadomak ovog mesta koje je bilo vojni centar.

Tokom istraga o navodima Karle del Ponte domaće tužilaštvo za ratne zločine došlo je i do informacije o postojanju masovne grobnice u kojoj su sahranjeni posmrtni ostaci otetih. Sumnja se da je na toj lokaciji u blizini Tropoja ubijeno i sahranjeno najmanje 70 Srba, Roma i Albanaca.

Prilikom posete Tirani predstavnici Tužilaštva za ratne zločine su o prikupljenim podacima obavestili svoje albanske kolege. Zatraženo je da se omogući kontakt sa svedocima i da se dostave spiskovi imena lekara i medicinskog osoblja sa Kosova koji su radili u Albaniji. Među zahtevima je i onaj koji se odnosi na lociranje mesta i uviđaj masovnih grobnica. Srpsko tužilaštvo tražilo je i da mu se ustupi dokumentacija u vezi sa osobama koje su primljene, otpuštene i umrle u zatvoru broj 320, a posebno je insistiralo na dokumentaciji o uzimanju organa radi transplantacije.

O svemu je obavešten i Dik Marti, švajcarski senator, koji je ispred Saveta Evrope pokrenuo istragu o navodima zločina o kojima je u svojoj knjizi prvi put javno progovorila Karla del Ponte.

Bivša tužiteljka Haškog tribunala je u knjizi zaključila da haško tužilaštvo nije moglo da nastavi istraživanja o navodnoj trgovini ljudskim organima i o otmicama koje su se dogodile nakon dolaska mirovnih snaga na Kosovo, jer je mandat suda bio ograničen na period do njihovog raspoređivanja. Osim toga, tragovi pronađeni u „žutoj kući“ pokazali su se kao nedovoljni za dokaze.

- Biće to zadatak za UNMIK ili za lokalne kosovske albanske vlasti da ispitaju ove događaje i, ako bude moguće, da gone idejne tvorce - napisala je del Ponte. - UNMIK je posle obilaska „žute kuće“ u Burelu, u centralnoj Albaniji, o tome sačinio izveštaj pod oznakom „poverljivo“, pa je on za javnost ostao tajna.

O „žutoj kući“ odavno nema tajni. Iako je UNMIK o tome sačinio izveštaj koji, istina, ni danas nije dostupan javnosti, izvesno je da će međunarodni sud iznova otvoriti „fajl“ ovog monstruoznog mesta zločina.


(Nastaviće se)