OZVUČENjE naših građana od strane savezne Udbe, što se meni pripisuje u greh, nastavio je Svetislav Stefanović Ćeća, svelo se na tri osobe (Mehmed Hodža, Milka Kufrin i Stanka Veselinov). Apsolutno nemam nikakve veze sa Milkom i Stankom i te stvari se moraju isterati na čistinu... Na kraju krajeva, to je radila čitava jedna služba. U toj službi ima stotinu ljudi. Saslušajte ljude... Ovde se ne radi ni o kakvim zakulisnim, i drugim ciljevima. To su imputacije, i ja takve stvari ne mogu da primim. I ko tako misli on će se pre ili kasnije uveriti da to nije tako...

Nisam ja nikakvih nepoštenih pobuda imao. Ja vas, druže Tito, u to uveravam. Ja sam u svom pismenom izveštaju predložio da se formira jedna tehnička komisija, grupa ili komisija sastavljena od ljudi iz Armije, Udbe, može da bude savezna ili republička, može i izvan ovih ustanova, da to budu stručni i poverljivi ljudi. To sam predložio, jer nisam znao da je to drug Tito već učinio.

Tito: Ti ljudi koje sam ja uzeo u komisiju su potpuno poverljivi.

Ćeća: Nisam znao.

Tito: Ja znam. To su potpuno poverljivi ljudi iz Udbe, ima ih iz Makedonije, Srbije.

Ćeća: Ja bih voleo da se sastanem sa tim timom, evo neka me saslušaju.

Tito: Tu su i ljudi iz vojske, na čelu im je general Mišković koji vodi kontraobaveštajnu službu. Eto, to ti je komisija.

Ćeća: Znam, druže predsedniče, ali da vidimo možemo li te stvari da isteramo na čistinu. Ako već imamo mikrofone, na zidu, u slušalici, mi možemo, korak po korak, da isteramo stvari na čistinu, da tačno saznamo ko ih je postavio i zašto?

JOVANKI - LAKNULO JOVANKA Broz je te večeri bila najsrećnija drugarica. Oslobodila se duge more (kumovske) koja joj je zagorčavala život. Kumi Slavki (Ranković) više nije morala da zavidi. Laknulo joj je i od boljke, „strah od straha“, kojom je inficirao kum, drug Marko.

Upadica: Komisija to radi, nisu završili rad.

Tito: Da, nisu još završili, i nije isključeno, dalje se mora ispitati, da nema ipak neke veze i sa spoljnim neprijateljom. Jer, u ovakvoj situaciji kakva je kod nas bila sada u Udbi najlakše se neprijatelj infiltrira izvana.

Ćeća: Meni je glupo da se ja pravdam pred CK, pred Titom, da to nije rađeno sa mojim znanjem. Kako meni može pasti na pamet da prisluškujem Tita?

Pucar: Ko je imao zadatak da vrši obezbeđenje?

Ćeća: Imala je zadatak državna bezbednost i Armija da obezbeđuje Tita, svi smo mi imali zadatak da vršimo obezbeđenje.

Pucar: Kako se neko mogao uvući da ozvučuje?

Ćeća: Pa, kako. Od toga treba početi, kako su mogli da uđu. Tačno se zna kako se obezbeđuje.

Tito: Da ja objasnim. U Užičkoj 15 niko nije mogao drugi ulaziti bez dozvole osim državne bezbednosti. Ona je imala neograničenu mogućnost ući unutra kada sam ja tamo i kad nisam tamo. Kad nas nije bilo tu se unutra šetalo. Oni su dolazili. Oni su meni prekopali čitavu onu zgradu.

Ćeća: Druže Tito, da vidimo ko je dolazio?

Tito: Državna bezbednost.

Ćeća: Da vidimo ko ih je pustio. Vašu Užičku 15 obezbeđuje posebno odeljenje generala Luke Božovića i njegovi ljudi... Ima specijalni režim za ulazak u kuću. Može sve to fino da se istera na čistinu. Zna se po čijem nalogu može da se uđe u kuću.

Ako se konstatovalo da drugovi Ranković i Stefanović nisu do kraja iskreni, onda to isto je važilo i za Broza. Kad kaže da mu se „vršljalo“ po rezidenciji, da je sva bila „prekopana“, nije govorio istinu. Da Broz, i supruga mu Jovanka nisu bili fizički obezbeđeni, mogli su da zaključe naivni i neupućeni. U njihovu blizinu nije ni ptica mogla da zaluta bez posledica.

Varničenje oko i sa Stefanovićem je okončano, da se ne bi i „vuk isterao“. Od 155 članova CK u raspravi je učestvovalo njih 21. Prijavilo se još, ali je zaključeno da to više nema svrhe, da se usvoje odluke, pa na vikend. Govorili su drugovi iz svih republika, ali ne i najvažniji.

Pre okončanja sednice i razlaza, usvojene su odluke plenuma. Poslate su dve preporuke odgovarajućim organima šta im je činiti u demontiranju UDB-e i još uz to:

- Da se drug Svetislav - Ćeća Stefanović isključi iz CK SKJ i iz SK, kao i preporuka da se razreši članstva u SIV.

- Da se prihvati ostavka druga Aleksandra Rankovića na funkciju u CK SKJ (člana i sekretara) i prihvata se da podnese ostavku na funkciju podpredsednika Republike. Ostaje među drugovima, u SK.

Znači, ništa od Titove date reči Gošnjaku da će drug Marko ostati član CK SKJ i da će se pridružiti „trustu mozgova“, članovima Saveta federacije. Da nije bilo čvrstog Titovog obećanja ne bi ni došao na sednicu. Mogao se lako opravdati lekarskim nalazom. Slušajući Brozovu završnu reč, erupciju radosti i zadovoljstva, što je posao obavljen tako dobro, u zanosu se čak zahvalio Rankoviću na njegovom „dobrom držanju“, očekujući i njegovu „pomoć“ u budućnosti, drug Marko se našao u čudu.

Ta Brozova bezočnost oborila je Rankovića, doživeo je infarkt. Hitno je avionom prebačen u Beograd.

- Te večeri bio sam dežurni federacije. Da nije bilo teleksa sa Briona, vikend bi protekao mirno. U toj poruci je pisalo da se na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu Aleksandru Rankoviću obezbedi tretman, kao da je potpredsednik Republike, što je zvanično još i bio. Bio je to zahtev Josipa Broza Tita

- prisećao se tog događaja Svetozar Durutović, tadašnji izvršni sekretar u CK SKJ.

Uz slavodobitnika Broza, mirisom Briona „okadilo“ se i više njegovih vernih drugova i jedna drugarica. Naročito Srba iz Srbije. Rankovićevim razrešenjem, važnih funkcija domogli su se - Mijalko Todorović, na mestu sekretara Izvršnog komiteta CK SKJ, a vinuo se Koča Popović na mestu potpredsednika Republike. Iznenadno su napredovali i Milentije Popović i Bobi Radosavljević. Slavio je i Jovan Veselinov, pošto je njegova drama skinuta sa repertoara.

(Nastaviće se)