PRVI se oglasio general Veljko Kovačević. Bila mu je znana, rekao je, praksa NKVD u SSSR-u, i kakvim se sve metodama služila ta služba. Te metode su doprle i u "naše domove", evo ih, ušle su i u "Titov dom". Dodao je da mu se čini da je ovaj postupak prevazišao i one NKVD-a, "nisam čuo da su Staljina ozvučavali".

I Svetislavu Stefanoviću se žurilo da kaže što je naumio, iako svestan da neće ništa promeniti niti nekog druga pokolebati. Iz odnosa okruženja, drugova koji su se do pre neki dan divili Marku, jasno je bilo da je već "odstreljen". Ipak, Ćeća je govorio sa više žara od već klonulog Rankovića:

"...Ja sam, drugovi, mislio da sam dobro radio... Drugovi, ja samo podsećam da je prilikom petogodišnje, desetogodišnje, petnaestogodišnje, dvadesetogodišnje, pre dve godine, da je službi bezbednosti izrečeno više pohvala. Ono što je nama naročito ulivalo hrabrost, bile su pohvale, priznanja i odlikovanja druga Tita. A priznanje druga Tita nije samo jednom došlo. Da sada ne citiram šta je sve drug Tito govorio..."

Sa divljenjem i pohvalama govorio je Ćeća i o zaslugama druga Marka (Rankovića). Dok je navodio kako je njega i drugove koji su sa njim radili, najviše "zaprepastilo" i "frapiralo" to sa prisluškivanjem druga Tita i Kardelja, glasno mu je iz sale dobacio Tempo (Vukmanović): "I od 1950. godine mene. Ko je izdao direktivu?"

Ćeća: Tempo, što se tiče tebe, ja niti znam da te prisluškuju, niti sam ja dao direktivu. Ja ti dajem časnu ljudsku reč.

Glas iz sale: Priznaju ljudi koji su ispitivani.

DALEKO OD GREHA Prisluškivanje je od najvećeg greha postalo stvar prestiža. Biti tik uz Tita i Kardelja, biti prisluškivan mnogo pre njih... E, to govori samo po sebi, ne može da prođe tako, bez priznanja i odlikovanja. Kad je bio okrivljen i kad se nalazio u zatvoru, Gvozden Predojević, šef beogradske službe, imao je muke da ubedi više gradskih funkcionera da uopšte nisu nikada ni bili planirani da budu prisluškivani. Nisu mnogi bili, a kako bi voleli da jesu?

Ćeća: Pa, dobro, treba da vidimo te ljude. Nemojmo drugovi prenagljivati... Za Đilasa i Dedijera se zna.

Tempo: Ovo moje je 1950. godine.

Ćeća - Tempu: Od 1950. nema govora

Tempo: Prvi sam na spisku iz 1950.

Ćeća: Ja sam zato da isteramo stvar na čistinu.

Tempo: I to u situaciji kad mi je CK poverio zadatak da organizujem partizanske odrede po celoj teritoriji Jugoslavije za borbu protiv Staljina ako budemo napadnuti, a vi me prisluškujete. Izvini druže!

Ćeća: Ja ne znam, Tempo, odakle tebi te informacije.

Tempo: Evo piše u dokumentaciji.

Ćeća: Koliko ja znam, ti nisi prisluškivan. Sa mojim znanjem ti prisluškivan nisi. Naša služba nije imala nikakvog interesa da tebe prisluškuje!

Ovo je Tempo doživeo kao uvredu, ali nije imao smelosti da priupita: da li još neka služba, uz Udbu, ozvučava i prisluškuje? To bi već bilo upiranje prsta u KOS (vojnu službu) i kad to nije učinio Broz, ko sme da posumnja.

Ćeća: Ozvučavanje u smislu snimanja razgovora je jedna radnja i tu se državnoj bezbednosti na može ništa prebaciti. Druga je stvar ozvučavanje u cilju prisluškivanja određenog lica a da ono ne zna. Takvo ozvučavanje, u cilju prisluškivanja, nismo radili, drugovi, kod rukovodećih ljudi. Ja to kategorički tvrdim - da nismo. Prema tome, mikrofoni koji su pronađeni kod druga Tita i ostalih drugova, ako ti mikrofoni nisu instalirani u cilju snimanja razgovora na njihov zahtev, od strane Udbe, nisu instalirani u cilju prisluškivanja. To je tema i ja mislim da nije teško stvar isterati na čistinu...

Glas iz sale: A šta će onaj mikrofon u spavaćoj sobi?

Ćeća: To treba da isteramo.

Ponovo upadica: Ti to moraš da znaš, ali zaobilaziš.

Ćeća: Nemojmo optuživanja. Pre svega, ja ne znam i ne zaobilazim. Što znam ja govorim. To nije delo državne bezbednosti.

Upadica: Kako kad si ti rukovodio, čije delo?

Ćeća: To ili je delo neprijatelja ili posebnih planova... Ja nisam neprijatelj ove zemlje, nisam ovde ničiji špijun i ne dozvoljavam da se meni ovde vrše takve upadice, i da mi se takve stvari imputiraju. Ja sam čestit i pošten građanin.

Upadica: Treba te uhapsiti.

Ćeća: Sramno je da mi se na Plenumu na takav način preti. Ja vam govorim šta znam i šta je istina. Ako je tehnička komisija pronalazila mikrofone, koja je to komisija, gde je baš težište problema, zašto je ta komisija anonimna, koji su članovi te komisije?

Ovo je dodatno podstaklo raspravu.

Tito: Ja sam tu komisiju formirao da ispita kod mene, jer sam par godina bio siguran da me prisluškuju. Ta je tehnička komisija sastavljena od ljudi iz nekoliko republika koje se bave tim poslom, naime za druge, razume se protiv klasnog neprijatelja. Komisija je sastavljena od ljudi u koje ja imam poverenje, jer ja od vas komisiju nisam mogao formirati.

Ćeća: Našao bi se neki čovek bar da prisustvuje.

Tito: Našli su se mikrofoni i telefoni.

Ćeća: Druže Tito, ja vas uveravam da mi vas nismo prisluškivali. Nije zato imala potrebe Udba, niti je bilo ko to želeo. Ako se neprijatelj, pojedinac, uvukao u Udbu, pa je prisluškivao za nečiji račun, ja mogu da dopustim teoretsku mogućnost, ali to možemo lako da isteramo na čistinu. Pre svega, ozvučavanje ne može da radi jedan čovek. Kako može da se uđe u prostoriju koja se ozvučava, a koja je istovremeno dobro obezbeđena.

Upadica: Onaj ko obezbeđuje može da uđe.

Ćeća: Dobro, da vidimo ko je taj, pa da vidimo gde te žice od mikrofona idu.

Tempo - opet: Samo ne mogu da verujem da je neko ozvučavao moju prostoriju bez vašeg znanja.

Ćeća: Na koju prostoriju, Tempo, misliš?

Tempo: Na moju prostoriju, moj telefon je ozvučen 1950. i bez vašeg znanja to sigurno ne može.

Ćeća: Ne znam Tempo, kad kažem da ne znam moraš mi verovati.

(Nastaviće se)