REZIDENCIJA Brozovih se odmarala u tišini, dok je prostranim vrtom odzvanjao cvrkut ptica. „Ekspertska trojka“ Globočnik, Rašeta i Rukavina se, prema dogovoru, smestila u saveznu vilu preko puta Brozovih. Posle osveženja krenulo se na posao...

U Titovom kabinetu zaista su se nalazili brojni albumi sa markama. Ponekad bi ih oni i prelistavali, ali je njihov zadatak bio delikatniji. Pregledali su sve instalacije u rezidenciji, od kabineta do spavaće sobe. Sačinili su izveštaj i to samo u jednom primerku i predali ga drugu Stevi Krajačiću da brine o tome. Izveštaj je pohranjen u Titovu kasu...

Taj njihov izveštaj je poslužio Brozu, kao krunski dokaz, da krene u akciju...

Nisu Brozovi mahali ovim papirom, niti su ga zvanično pominjali. Tek posle Titove smrti, kad je pokrenuto pitanje prisluškivanja, Steva je zapretio da će obelodaniti taj nalaz. Nije to učinio, ali je očito imao kopiju pomenutog izveštaja.

Šta su sve eksperti čačkali, ostala je tajna. Kasnije se sa pravom pretpostavljalo da su eksperti uneli „sumnjivi“ telefonski aparat kojim se služila Jovanka i da su ga namerno nepravilno instalirali. Tako se nije znalo koga prisluškuje ona, a ko nju. Logična je bila i pretpostavka da su oni čačkali i oko glavnog kabla i iz njega izvukli žicu koja je vodila napolje i na čijoj je moći zasnovana afera. Otuda i Brozov krik: „Mene, drugovi, prisluškuju...“.

ŠTA BRINE BROZOVE Postavljala su se brojna potpitanja o ovoj aferi. Jedno od njih je da li je Brozove više brinulo moguće prisluškivanje ili sve čudnije ponašanje Rankovića. Izostali su njegovi večernji dolasci u rezidenciju, na referisanje i primanje zadataka, a nastale su i „smetnje“ na vezama.

Za prvu Novu godinu, Brozovi su se setili svojih „filatelista“ i darovali ih štofovima za odela, pride sa crvenim kravatama.

Luka Božović, šef obezbeđenja iz vremena koja su prethodila Brionskom plenumu, nije predložio istražnoj komisiji da, uz ostalo, utvrdi i ko je sve imao pristup prostorijama u kojima se nalazio famozni kabl i izvučena jedna njegova žica?

Pripreme za održavanje Brionskog plenuma privodile su se kraju. Privođenja i saslušanja su nastavljena. Trebalo je sve ubrzati. Odugovlačenje ne bi bilo produktivno, mnogi bi se od „šoka“ mogli osvestiti i situacija bi se preokrenula.

Gde održati plenum, postavljeno je važno pitanje. Drug Stevo i drugarica Jovanka bili su nezaobilazni u celoj režiji i na njima je bilo da ubede Broza...

Zar nije najpodesniji Beograd i Palata federacije, koja ima komfor i gde je najlakše organizovati bezbednost?

Stevo se kasnije hvalio kako je ubedio Broza da u obračun sa Rankovićem ne sme da ide na „srpskom terenu“, već da se ide na „neutralan“ teren, na Brione.

Brioni su bili pod zaštitom vojske, mornarice, i tu Udba nije imala pristupa, što je takođe bilo značajno.

Pripreme su ušle u završnu fazu. Postavilo se i pitanje kako putovati? Brozovi su morali „zavarati trag“, znači ne kao obično, Plavim vozom, a iz bezbedonosnih razloga avion nikako nije dolazio u obzir. Kako onda?

Dogovoreni plan je preuzeo general Petar Pepa Babić, dični Ličanin, naslednik Luke Božovića. Rano, u cik zore mnogi su bili na nogama. Pukovnik Marko Agbaba, takođe Ličanin, pripremio je za put tek uvezeni automobil marke „mercedes“, sa šestoro vrata, unikat rađen za Broza. Negde oko pet ujutru ovaj lepotan se nečujno izvukao iz dvorišta rezidencije i preko Topčiderske zvezde ušao u ulicu Kneza Miloša. Pored Marka je sedeo general Pepa, a iza njih Brozovi, Tito i Jovanka. Na sedištima u trećem redu nije bilo nikoga.

Zavese na automobilu su bile navučene, a retki prolaznici, nisu mogli da prepoznaju putnike. Negde između zgrada Generalštaba i Spoljnih poslova kretao se čovek u invalidskim kolicima. Marko je zatajio, i odbacio na trotoar i čoveka i kolica. Ništa, ništa... sve u redu... i put je nastavljen prema Zagrebu... Strah je uhvatio Brozove, da li je to bila i prva opomena?

Zbog Markovog „kiksa“ kolona je kasnila; prvu Stevinu kontrolnu stanicu kod Šida prošli su, napuštajući Srbiju sa petnaest minuta zakašnjenja.

Plovi „merdža“ putem Bratstva i jedinstva, samo šapuće.

U Zagrebu, sačekao ih je, sa dobrodošlicom, zna se, drug Steva. Usledio je predah u vili na Tuškancu i lagani ručak. Krenulo se ubrzo prema Puli...

Sve je bilo u redu, kad...?

Unikatni „mercedes“ se obrukao: upalio je kao barut, motor je savršeno radio, ali nikako nije mogao da se pokrene! Šta je ovo sad? Zavera? Automobilske zavere postale su aktuelne posle pogibije Penezića dve godine ranije.

Žmarci su dobro protresli Marka i Pepu, a i Brozovima nije bilo prijatno. Da, ali kad je najteže - tu je drug Stevo! On je munjevito reagovao, ustupio im je svoj „mercedes“ (Broz mu ga je, inače, poklonio za rođendan), a ovaj „krš“ on će već na miru testirati.

Kasnije, kad se Broz već ohladio, Agbaba nam je nasamo pričao:

- Ne, nikoga na tom putu nisam udario. A u Zagrebu smo zaista imali kvar. Na novom vozilu pukao je bio prenosni kaiš, i stvarno smo koristili drugo vozilo.

Vozeći Broza Agbaba je doživeo brojna uzbuđenja, od zabavnih do dramatičnih situacija.

Da li će i kojim prevozom stići drug Ranković? Da on ne doživi neki „kvar“ i da ne pokvari predstavu, da se ne dogodi ona Staljinova: Nema čoveka - nema problema!

Pristigao je Ranković, u pratnji Gošnjaka, vojnim avionom. Tito ih je tako „upakovao“ da su obojica bili pod kontrolom, jer je najveći strah proizvodio upravo taj duet. Jutro pre izlaska na megdan sastali su se, u salonu Bele vile, Broz, Ranković i Gošnjak, a kao svedok - general Babić. Tu je, naravno, bilo i nevidljivih osoba, a među njima, pouzdano se zna, bila je i Jovanka Broz, s pištoljem na gotovs, i krajnje nervozna. Ona je bila u panici, strašno se plašila da joj „zlikovci“ ne ubiju muža!

(Nastaviće se)