Ja sam kod sebe našao prislušne uređaje, a imaju ih i ostali drugovi. Samo u prostorijama u kojima ja radim postoji 20 mikrofona specijalno pojačanih da bi se poznalo čiji je glas... U Belom dvoru četiri prostorije sa 12 mikrofona, Karađorđevo je takođe ozvučeno... govorio je Broz partijskom rukovodstvu 16. juna 1966. godine.

Kako su reagovali „šokirani“ drugovi iz najvišeg partijskog vrha koji su sačinjavali: Josip Broz, Vladimir Bakarić, Ivan Gošnjak, Krste Crvenkovski, Blažo Jovanović, Edvard Kardelj, Lazar Koliševski, Boris Krajger, Cvijetin Mijatović, Đuro Pucar, Đoko Pajković, Aleksandar Ranković, Petar Stambolić, Mika Špiljak, Mijalko Todorović, Jovan Veselinov, Veljko Vlahović i Svetozar Vukmanović.

Prvi se „osvestio“ Stambolić, predsednik SIV-a pod čijom je kapom bilo i Ministarstvo unutrašnjih poslova sa UDB-om koja se našla na udaru. „... To što su radili i rade nespojivo je sa našim sistemom“, uspeo je da izusti i da se bezrezervno složi sa drugom Titom; „... Ono što je izneo drug Tito je kao udarac malja po glavi... Nisam mogao da pretpostavim da neko prisluškuje druga Tita...“ (Veselinov); „Ovde postoje dve mogućnosti: ili se umešala neka strana sila ili se u društvu razvila posebna sila...“ (Kardelj); „...Verovao sam da ovoga kod nas nema... Kako sam bio naivan“ (Vukmanović); „... Potrebno je preduzeti odgovarajuće mere kako bi se ove stvari razjasnile“ (Bakarić); „...Drug Tito je dobro fizički zaštićen, ali se vidi da se u buduće i zgrade moraju brižljivije čuvati“ (Gošnjak); „Posle onoga što sam ovde čuo, osećam se kao da mi je nešto oteto“ (Todorović); „... Teško je poverovati da se ovako nešto desilo i malo je reći da je to prljava stvar“ (Ranković)...

I svi ostali su se oglasili i Tita bezrezervno podržali da se formira komisija koja će provesti istragu i koju će voditi Crvenkovski. Određena je i trojka - Crvenkovski, Veselinov i Vlahović - koja će voditi posebne razgovore sa širim rukovodstvom Srbije, da ih ubede da ova akcija nije uperena protiv Srba, kako će mnogi pokušati da predstave.

Ova drama odigrala se od 17 do 18,45 časova. Iste noći Komisija je krenula u prepade. Pod nadzor su najpre stavljeni Ranković, Stefanović (rukovodio saveznom UDB-om) i Srbislav Srba Savić, sekretar unutrašnjih poslova Srbije, kao i Selim Numić (pomoćnik sekretara i glavni rukovodilac za postavljanje prislušnih uređaja). Na prvom konsultativnom razgovoru koje je vodio Broz sa članovima Komisije prisutan je bio i veći broj funkcionera iz Srbije. Kao dilemu Broz je predstavio: „Šta da se radi sa Ćećom (Stefanovićem) i šta sa Markom (Rankovićem). Odmah je usledio i savet da drug Marko treba da „ode na odmor“ i da mu se predoči da „ništa ne radi“, a da Ćeću treba „izolovati“.

Brzo se pokazalo i da se Broz dugo pripremao za obaranje Rankovića. Poteze koje je precizno povlačio vidljivo su bili unapred smišljeni. Prethodno je izvršio značajnu kadrovsku izmenu, smenio je šefa KOS-a (Kontraobeveštajna služba JNA) generala Jeftu Šašića. Rastanak sa Šašićem bio je vrlo nežan; savetovano mu je da ide na „zaslužan odmor“, a posle ga čeka „ugodnije mesto“. Broz rekao, pa i porekao. Čekajući obećano mesto, Šašića je pretekla smrt.

RAZREŠITI MARKA Crvenkovski je izneo predlog da se Marko razreši svih izvršnih funkcija, pa i potpredsednika Republike i da ostane samo član CK.
Brzo mu je Broz predočio: „Marko je rekao veliku neistinu kada kaže da nema veze već tri godine sa radom organa državne bezbednosti“.

Uoči izvođenja završne predstave, Broz je tražio i odobrio kritičku analizu organizacije i rada savezne UDB-e. To je obezbedio preko Slovenca Eda Brajnika, više godina visokog rukovodioca te službe. Brajnik se istakao kao skojevac u Ljubljani. U ratnim godinama, smatran je pretečom organizovanja Rankovićeve OZN-e u Sloveniji. Slovenci su i u šumama formirali državne institucije, štampali su svoj denar, ali i organizovali svoju obaveštajnu službu oličenu upravo tada u mladom Brajniku.

Izbor članova Komisije koja je trebalo da otkrije „jezgro zavere“ unapred je garantovao uspeh. Vodeća trojka su bili - Crvenkovski, Veselinov, Vlahović. Po kom kriterijumu su odabrani?

Kire, „ubavo momče“, bio je u velikom usponu. Stekao je i bez izbora simpatije makedonske javnosti, posebno one intelektualne. Jedini ispred njega, za prsa, bio je Lazar Koliševski. Kako ga preteći? To nije bilo lako, Lazar je bio metalac (odnegovan u Kragujevcu i Beogradu); jedini među drugovima koji je bio osuđen na smrt nakon što je odveden u Bugarsku, ali je i sa vešala uspeo da umakne; smešten već u makedonsku legendu. Da, ali Lazar je bio dosta stariji, on radnik a Krsto student filozofije. Kad se Laza, nesmotreno, sukobio sa Jovankom Broz, na afričkoj turneji, šansa se ukazala... Što Koliševski nije dobio „crveni karton“ zbog grubog starta, zaslužan je bio jedino Ranković. On je uspeo da izmoli oproštaj Brozovih. Evo prilike da mu se Crvenkovski „revanšira“ za sve što je učinio za Lazu, ali i Makedoniju da prvi put stekne svoju državu?

Veselinov, dobroćudni Lala, neočekivano je dospeo muka u Srbiji. Zbog „grešnih postupaka“ supruge Stanke, on je već bio viđen u Savetu federacije. UDB-a je u taj slučaj umešala svoje „uvo“, a to je za njega značilo - Ranković. Eliminisanjem druga Marka otvarala se i prilika da Lala obnovi svoje porodično gnezdo?

Vlahović je nosio isti „beleg“ kao i Veselinov, samo što u njegov slučaj nije bila umešana UDB-a nego KOS. Da je bio drug, Ranković je to mogao „obrisati“. Kako nije, neka i on oseti šta je patnja?

Trojka je opravdala ukazano partijsko poverenje.

(Nastaviće se)