DOK je Branislav Nušić robijao, njegov otac Đorđe Nuša pokušavao je da ga oslobodi izdržavanja kazne. Pisao je i pismo pukovniku Franasoviću, moleći ga da oprosti njegovom sinu i izbavi ga iz zatvora. Pukovnik je pročitao pismo sa puno razumevanja i odgovorio je:

"Gospodine Nušo, vi ste mi se obratili sa molbom da oprostim vašem sinu uvredu koju mi je naneo vređajući spomen seni počivše materi prilikom njenog pogreba jednom skarednom pesmom, objavljenom u jednom dnevnom listu. Vaš sin nije zbog meni nanesene uvrede osuđen, već zbog toga što je njegova pesma vređala uzvišenu osobu kralja zbog toga što je on iz pijeteta ukazao poslednju počast pokojnici prateći je do večne kuće. Neću sada da uzimam u ocenu to delo vašeg sina, ali mislim, ako ima u sebi i najmanje časti, da će ga kasnije oblivati rumen stida kada god se bude sećao kakvu je priliku izabrao da vređa uzvišenu osobu Vladara i sen jedne pokojnice. Dakle, kao što rekoh, vaš sin nije zbog mene osuđen. Ali ako je uslov njegovog pomilovanja moj lični oproštaj, onda mu opraštam. Vaš Dragutin Franasović, pukovnik."

Sledeće pismo trgovac Đorđe Nuša je uputio lično kralju Milanu, prilažući pismo pukovnika Franasovića.

"Njegovom veličanstvu Kralju Milanu

Vaše veličanstvo, plemeniti gospodaru, usta su mi nema, a reči nemoćne da izraze ono što oseća srce jednog oca, koji leži pred nogama Vašeg veličanstva i moli milost za svog osuđenog sina. Iz mojih grudi u ovom trenutku, otima se samo jedna reč: Milost plemeniti Kralju."

Jedan od najvećih pisaca svetske literature Fjodor Dostojevski proveo je četiri godine u tamnici zbog svojih tadašnjih političkih uverenja. Pre nego što je ušao u kružok Petraševskog, bio je član kružoka braće Beketovih. Iz ovog kružoka je izašao početkom 1847. godine, kada se kružok rasturio. Iste godine ulazi u kružok Petraševskog, koji su sačinjavale pristalice francuskih utopističkih socijalista. Između 1846. i 1849. godine oni su se tajno sastajali u kući Petraševskog da diskutuju o politici i književnosti.

Grupa Petraševskog je uhapšena i njen dvadeset jedan član (uključujući Dostojevskog) bio je osuđen na smrt. Mada su im ove kazne bile kasnije zamenjene kaznama zatvora, oni su bili prinuđeni da prođu kroz sve pripreme za javno pogubljenje. Tek tada, u poslednjem trenutku, obavešteni su da su im životi pošteđeni, zahvaljujući "carevom beskrajnom milosrđu".

Sačuvana je sudska izjava Dostojevskog kako je uopšte upoznao Petraševskog.

"PROTEKCIJA" U ZATVORU NuŠiĆ je u zatvoru napisao komediju "Protekcija". Neobično je da čovek u takvim uslovima piše komediju, a možda je to čudesna sposobnost pisca da u svakoj situaciji pronađe smešnu stranu. Po izlasku iz zatvora Nušić nastavlja spisateljski rad i srpskoj književnosti daje sjajna komediografska dela.

- Poznanstvo je bilo slučajno - izjavio je Dostojevski. - Bio sam zajedno sa Pleščevom u poslastičarnici na Policijskom mostu. Video sam da se Pleščev zadržao u razgovoru sa Petraševskim, ali nisam zagledao Petraševskog. Posle pet minuta sam izašao, Petraševski je krenuo za mnom i iznenada me upitao: "Kakva je ideja vaše buduće pripovetke?" Na taj način je prvi put izazvao moju radoznalost. To je bio moj prvi susret sa Petraševskim, a video sam ga ponovo u zimu. Meni je on izgledao kao veoma originalan čovek, primetio sam njegovu načitanost, znanje. Otišao sam prvi put kod njega oko posta 1847. godine...

Prvobitna smrtna kazna Dostojevskom bila je zamenjena sa četiri godine zatvora, sa okovima, i teškim radom u Sibiru. Evo kako veliki pisac opisuje te događaje:

- Sećam se da sam stajao na trgu Sejmonov među svojim osuđenim drugovima. Dok sam posmatrao pripreme koje su vršili, znao sam da mi nije ostalo više od pet minuta života. Ali ti minuti su bili kao godine, decenije, činilo se kao da je još toliko vremena ležalo preda mnom.

- Već su nas bili obukli u odore za smrt i podelili u grupe od po tri. Bio sam broj osam u trećem redu. Prvu trojicu su vezali za mesto gde se vrši pogubljenje. Za dva-tri minuta biće postreljana prva dva reda, a onda će na nas doći red. O, bože, kako sam želeo da živim. Ceo prošli život iskrsnuo mi je pred očima, i kako sam ga ponekada pogrešno koristio, zloupotrebljavao, a tako sam želeo da živim dugo, dugo...

- Odjednom sam čuo da je na dobošima odobovano povlačenje. Šta li to znači? Moji drugovi su bili odvezani i vraćeni s mesta gde se vrši pogubljenje. Pročitane su nove kazne. Bio sam osuđen na četiri godine teškog rada. To je bio najsrećniji dan moga života. Koračao sam gore-dole po zatvorskoj ćeliji i pevao, pevao što sam glasnije mogao. Posle toga bilo je dozvoljeno mom bratu da dođe i da se oprosti sa mnom. A na Badnje veče poslati smo na dugo putovanje. Još imam pismo koje sam napisao svom dragom bratu onog dana kada je presuda bila izrečena...

Evo sadržaja tog pisma: "Nemoguće je da nikada više neću uzeti pero u ruke. Ja mislim da ću to moći kroz četiri godine. Ja ću ti poslati sve što budem napisao, ako uopšte budem nešto napisao. Gospode! Koliko će likova proživljenih i stvorenih propasti i ugasiti se u mojoj glavi ili će se kao otrov razliti po mojoj krvi. Da, ako ne budem imao mogućnosti da pišem, ja ću propasti. Bolje je petnaest godina robije sa perom u ruci."

Kako je velikom Dostojevskom bilo u zatvoru, opisao je u drugom pismu svome bratu, iz februara 1854. godine: "Koliko sam iz tamnice poneo narodnih likova i karaktera! Koliko skitnica i razbojnika, uopšte, svega tamnog i zlosrećnog. Biće dovoljno za čitave tomove. Kakav neobičan svet! U celini, to vreme za mene nije bilo izgubljeno. Ako nisam upoznao Rusiju, onda sam narod ruski sasvim dobro upoznao, tako dobro da ga malo njih zna kao ja."

Po izlasku iz zatvora Dostojevski je nastavio da piše i ruskoj i svetskoj literaturi podario velika književna dela.




(Nastaviće se)