CARSKA ordija 1552. ponovo kreće na Iran. Iz logora u severnoj Anadoliji, sultanu je upućen poverljivi izaslanik Rustem-paše koji ga izveštava da njegov najstariji sin Mustafa kuje zaveru protiv svoga oca, a da ga vojska u tome ohrabruje i podržava. On čak sultanu prenosi reči koje se, navodno, čuju među trupama: "Sultan je prestar i nesposoban da predvodi vojsku, presto treba da preuzme njegov zakoniti baštinik, čemu se protivi jedino Rustem-paša. Zbog toga bi valjalo skinuti veziru glavu, a starog sultana poslati u Dimotiku da se odmara".

Sultan potom kreće na Persiju, u svoj dvanaesti pohod, okružen velikom svitom, i u pratnji svojih sinova Selima, Bajazita i Džihangira, da na krvavoj pozornici do kraja izuče nauk vladanja. Sulejman se ulogorio u blizini grada Ergeli, stare Arhelaide, gde mu se pridružio i princ Mustafa. Princ je na očev poziv 6. oktobra 1553. došao pod njegov šator, praćen vezirima i uz glasno klicanja janičara. Kad je bez pratnje stupio u sultanski šator, mutavci su ga zgrabili i zadavili. Princ je uzalud prizivao očevu milost. Pobijeno je i nekoliko vojnih starešina odanih Mustafi.

Kako bi se sprečila pobuna janičara, za prinčevu smrt okrivljen je Rustem-paša. On pada u sultanovu nemilost, pa mu je oduzet carski pečat. Svrgnuti Rustem, ogorčen i zaprepašćen, nije razumeo igru koja mu je nameštena. Međutim, vešta i moćna Rokselana, uspela je 1555. da svoga zeta vrati na položaj velikog vezira koji je on zadržao sve do smrti, 1561. godine.

SVI SULTANOVI POHODI TOKOM svoje četrdesetšestogodišnje vladavine, sultan Sulejman Zakonodavac predvodio je trinaest pohoda, od toga osam u srednjoj Evropi, dva na Sredozemlju i tri na Istoku, protiv Safavida. Turski istoričari su izračunali da je 2.745 dana svoje vladavine (oko 7,5 godina) proveo izvan prestonice na pohodima, te da je prešao 43.000 kilometara. Osmanska teritorija je sa 6.557.000 kvadratnih kilometara, koliko je iznosila u vreme njegovog oca Selima I (1512-1560) uvećana na 14.839.000 u Sulejmanovo vreme. Sredinom 16. veka, Osmansko carstvo bilo je podeljeno na 21 pašaluk i 250 sandžaka.

U surovom nadgornjavanju za presto sad su ostali samo Huremini sinovi, Selim i Bajazit. Bolešljiv i osetljiv, Džihanigir je odmah posle Mustafinog ubistva pao u postelju i više nije ustao. Umro je krajem 1553. godine.

Od dvojice potencijalnih prestolonaslednika, Bajazit je bio sposobniji, obrazovaniji, veštiji u vojnim stvarima i ophođenju sa ljudima. Selimu je na upravu bila poverena Manisa, a Bajazitu Kutahija. Oba grada se nalaze na jednakoj udaljenosti od prestonice, što znači da u prvo vreme posle Mustafinog ubistva, Sulejman ne daje prednost nijednom od dvojice sinova. Hurem-sultanija, pak, svu svoju umešnost i veštinu usmerava ka novom cilju: da Bajazita ustoliči kao naslednika osmanskog trona. U tom cilju je i izdejstvovala povratak Rustem-paše Opukovića na mesto velikog vezira.

Dok je Rokselana bila živa, dva princa nisu, makar otvoreno, ulazila u sukobe. Međutim, ona umire 1558. godine, najverovatnije od vodene bolesti, i ostavlja Sulejmana skrhanog od bola, a sinove u bespoštednoj borbi za prevlast.

Otvoreni sukob između pretendenata započeo je 1559. godine. Oko njih su se odmah okupile grupe visokih dostojanstvenika i begova, koji su sebi stvarali pozicije, nadajući se pobedi jednog ili drugog kandidata za presto. Selimovi ljudi su, čini se, bili veštiji u plasiranju pogrešnih informacija, koje su neprestano stizale do Bajazita. Ovaj, pak, verujući u svoju premoć, upustio se u otvoreni sukob sa bratom, a kada je video da gubi na bojnom polju, utočište traži na safavidskoj teritoriji. Šah Tahmasp, večiti rival Osmanlija, jedva je dočekao ovakav razvoj događaja. Nesrećnog princa, u prosjačkom ruhu, za nekoliko tovara blaga vraća kući. Bajazit je u očima svoga oca i čitave vojske postao izdajnik, a sa izdajnicima se postupalo na jedini mogući način.

Tako, sultan Sulejman u novembru 1561. godine naređuje pogubljenje ne samo Bajazita, nego i sve petorice njegovih sinova, od kojih je najmlađi imao svega tri godine. Selim ostaje jedini naslednik loze Osmanovića.

Sultan Sulejman na Zapadu poznat kao Veličanstveni, na Istoku kao Zakonodavac, preminuo je na svom trinaestom "uzvišenom pohodu", tokom opsade Sigeta, na ugarskom ratištu u jesen 1566. godine. Za sobom je na prestolu ostavio sina Selima (1566-1574), u osmanskoj tradiciji nazvanog Sarhoš (Pijanica), čije je vladavinu snažnim pečatom svoje moćne ličnosti obeležio poslednji Sulejmanov veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović.

Sulejman je sahranjen u svojoj velelepnoj zadužbini, džamiji Sulejmaniji, istoj onoj u kojoj je u za nju sagrađenom posebnom turbetu sahranjena i njegova voljena Hurem sultanija. Za sobom je ostavio Carstvo koje se prostiralo na tri kontinenta, ali u kome već u tom trenutku, u drugoj polovini 16. veka, počinju da se primećuju prvi znaci krize i opadanja.

Na prestolu se smenjuju nesposobni sultani, zavisni od svojih žena, majki ili vezira. Osmansko carstvo nikada više neće doseći snagu iz vremena Mehmeda Osvajača (1451-1481) i Sulejmana Zakonodavca. "Veličanstveno stoleće" bilo je završeno.

(Nastaviće se)