IBRAHIM će u prvoj deceniji svog vezirovanja ugušiti pobunu u Egiptu, a zatim će pratiti sultana na Mohaču (1526), prilikom neuspele opsade Beča (1529), kao i u pohodu na „južnu Nemačku“ (1532), okončanom neslavnom opsadom Kisega. Kada su, posle osmanskog pljačkanja i pustošenja po Austriji, izaslanci Karla V i Ferdinanda I Habzburškog došli na Portu da pregovaraju o miru, Ibrahim-paša ih je primio u punom sjaju, ističući svoj značaj u vođenju državnih poslova, kao i svoj lični uticaj na sultana.

Pišući o ulozi Ibrahim--paše u ovim pregovorima, akademik Radovan Samardžić prenosi, na osnovu sačuvanih mletačkih izvora, sledeće pašine reči: „Šta ja učinim, dobro je učinjeno. Običnog konjušara mogu postaviti za pašu. Mogu po miloj volji deliti zemlje i kraljevstva, a da se moj gospodar ne usprotivi. Ako on nešto zapovedi, a ja se s tim ne saglasim, to se neće ni ispuniti; ako, pak, ja nešto zapovedim, a on drugačije odredi, izvršiće se po mojoj, a ne njegovoj volji. Mir i rat su u mojoj ruci“.

PAŠINO BOGATSTVO KADA su poreznici plenili Ibrahim-pašino imanje u korist države, popisano je: „815 seoskih dobara i kuća; 476 vodenica; 2.000 dukata; 32 velika dijamanta; 5.000 bogato vezenih kabanica; 8.000 turbana; 1.100 kapa vezenih čistim zlatom; 2.000 pancir-košulja; 2.000 oklopa; 1.100 konjskih sedala optočenih zlatom i draguljima; 2.000 šlemova; 130 pari mamuza; 760 sabalja; 1.000 kopalja; 800 zlatom okovanih i draguljima ukrašenih Kurana; 1.700 robova i robinja; 2.000 konja i 1.100 kamila“. Ostavio je i brojne zadužbine širom carstva.

Nije moguće precizno utvrditi u kojoj je meri Hurem-sultanija imala udela u smaknuću Ibrahim-paše. Izvesno je da je njihov odnos od početka bio obeležen netrpeljivošću i rivalitetom. Oboje su se borili za padišahovu naklonost, oboje su želeli da njihova reč bude poslednja, da njihov savet bude poslušan, da njihovi ljudi budu postavljeni na visoke položaje. Hurem je, kao voljena sultanova žena, svakako bila u boljem položaju. Mnogo toga se moglo rešiti „šaputanjem na jastuku“.

Ibrahim-paša je sve do zlehudog pohoda na istok (1533) čvrsto držao svoju poziciju. Ipak, savremenici beleže da se i pre toga nešto promenilo u odnosima vladara i njegovog štićenika, da više nije bilo one topline i prisnosti koje su krasile njihovo višedecenijsko prijateljstvo.

Na pohod protiv iranskih Safavida, prvi pohod na istok od Sulejmanovog stupanja na presto, Ibrahim-paša kreće u proleće 1533. godine. Sultan ga je naimenovao seraskerom, naloživši vojsci da Ibrahimova naređenja izvršavaju kao da su njegova lično. Da li je to bilo preveliko iskušenje za velikog vezira, te je pomislio da je od roba postao gospodar? Čule su se i neke vesti da je spremao zaveru protiv sultana.

Sultan mu se na pohodu pridružio u proleće 1534. godine. Teški uslovi ratovanja, kao i neprijateljstvo defterdara Skender-čelebije, sa kojim je Ibrahim-paša bio u stalnom sukobu, uzeli su svoj danak. Iako je taj pohod doneo osvajanje Bagdada, najveći uspeh Sulejmanove vladavine nakon osvajanja Beograda, sudbina miljenika bila je zapečaćena. Ibrahimovom rukom je napisano pismo u kom se on potpisuje kao „serasker (vrhovni vojni zapovednik) - sultan“...

Sulejman, postavši svestan štićenikovih prevelikih ambicija, na Huremim nagovor, ili bez njega, nije imao mnogo izbora. Naredio je, sigurno teška srca, Ibrahim-pašino ubistvo, obezbedivši prethodno fetvu kojom se za to delo iskupljuje podizanjem džamije u Carigradu. Fetva mu je bila potrebna da bi osigurao svoj unutrašnji mir: u jednoj ranijoj prilici, bio je, naime, obećao svom „bratu“, prijatelju i robu Ibrahimu da nikada neće stradati od njegove ruke.

Sulejmanovi biografi navode da je nekoliko večeri pre ubistva provodio sa svojim nekadašnjim štićenikom, ostavljajući mu mogućnost da pobegne ili da čak prvi digne ruku na sultana. Iako Ibrahimova pisma svedoče da je bio potpuno svestan sudbine koja ga čeka, nije ni pokušao da izbegne neminovno. Ubijen je jedne večeri, sredinom marta 1536. godine, kada je po običaju došao u saraj da večera sa sultanom i da prespava sa njim u istoj sobi. Ujutru su ga našli zadavljenog.

Ibrahim je sahranjen u dvorištu jedne tekije u Galati, bez ikakvog obeležja.

Makbul (miljenik) postao je maktul (pogubljenik).


MUZEJ U PALATI

Palata Ibrahim-paše na Hipodromu (At mejdani), koja je jedan od najlepših primera osmanske civilne arhitekture 16. veka, jedina je palata nekog visokog dostojanstvenika carstva koja je bila u rangu carskih rezidencija. Posle ubistva Ibrahim-paše služila je najpre kao škola za janičare, a zatim i kao rezidencija drugih visokih službenika Porte. Danas je u njoj smešten Muzej turske i islamske umetnosti.


(Nastaviće se)