HAREM osmanskog vladara, koji je imao strogu hijerarhiju i predstavljao vrstu škole za devojke koje su tamo dovedene, predviđao je stroga pravila ponašanja, koja su sve konkubine, do Rokselaninog vremena, poštovale.

Međutim, crvenokosa Hurem odlučila je da mnoga pravila izmeni. Ona je prva majka jednog princa koja ne odlazi sa svojim sinom kada on biva postavljen za namesnika u provinciji. Princ Mehmed je 1542. postavljen na službu u Manisi, ali Hurem, za razliku od njenih prethodnica, a verovatno pod izgovorm da je njenom najmlađem sinu, princu Džihangiru potrebna stalna lekarska nega, jer je rođen grbav, ostaje u prestonici, pored Sulejmana.

Ni kada su narednih godina u svoja mesta službovanja poslati Selim i Bajazit, njihova majka ne odlazi sa svojim sinovima. Hurem je, međutim, često posećivala sinove u gradovima gde su bili na službi. Tako je 1543. bila u poseti kod Mehmeda u Manisi, kao i kod Selima u Konji. Godinu dana kasnije, zajedno sa kćerkom Mihrimah i zetom Rustem-pašom odlazi u Bursu, gde je Selim pozvan na porodično okupljanje koje je trajalo četrdeset dana. U martu 1547. Hurem i Džihangir provode mesec dana u Manisi, kod Selima, koji je tamo premešten na službu posle smrti svoga brata. Verovatno je odlazila i u posetu kod Bajazita, u mesta njegovog službovanja, Kutahju i Amasju.

OBNOVA ZEMALjA VERE U JEDNOM od svojih pisama upućenih Sultani, sestri safaviskog vladara, Hurem naglašava da raniji pohodi na safavidsku teritoriju nisu vođeni da bi se "razorile zemlje islama", već da bi se "obnovile zemlje Vere, i da bi se okitila kuća Božjeg zakona", što se odnosi na Sulejmanovo osvajanje Bagdada (1534), koji je bio prestonica sunitskog Abasidskog halifata, kao i na to da je on naredio da se izvrši restauracija groba Abu Hanife, osnivača jedne od četiri kanonske versko-pravne škole u islamu, i to one koju je sledila dinastija Osmanlija.

Činjenica da je ostala u prestonici, omogućila je Hurem da svom suprugu bude ne samo oslonac i izvor ljubavi i nežnosti, već i njegov glavni savetodavac, kao i osoba od poverenja koja ga je izveštavala o svim značajnim događajima za vreme njegove odsutnosti sa dvora. Verovatno je prvobitno ulogu pouzdanog informatora imala sultanova majka, sultanija Hafsa, a Hurem je preuzima posle njene smrti (1534).

Protoku vekova odolela su pisma koja su Sulejman i Hurem razmenjivali kada bi on odsustvovao iz prestonice. Prva Huremina pisma, iz treće decenije 16. veka, pisana su učenim, kićenim stilom, koji nije mogao odgovarati njenom znanju osmanskog turskog jezika u tom periodu. Izvesno je da ih je, po njenom nalogu, a svakako poštujući njene želje i pretvarajući njene misli u zvučne rečenice, pisala učena osoba, verovatno jedna od viših haremskih službenica, koja je bila u sultanijinoj ličnoj službi.

Kako je vreme odmicalo, pisma postaju ličnija, te je očigledno da je sama Hurem u dovoljnoj meri savladala kako jezik, tako i arapski alfabet, kojim se osmanski jezik pisao.

Prva sačuvana Huremina pisma potiču iz 1526. godine, iz perioda kada je Sulejman boravio na ugarskom ratištu, pre i posle Mohačke bitke. "Dušo moje duše, moj gospodaru", pisala je sultanija, "pozdravi onome koji daje slast usnama zaljubljenih; hvala njemu koji ispunjava žarom glas voljenih; želje onome koji pali kao reči žudnje; beskrajna vernost onome čija je prilika kao anđeoski uvojci; ... slava onome koji pred vojskom drži barjak pobede; onome čiji je poklič: 'Alah, Alah' prihvaćen na nebu; njegovom veličanstvu mome padišahu kome Bog pomaže"...

ZABAVA DO MILE VOLjE JEDAN dobro obavešteni zapadni savremenik opisao je Sulejmanov harem sledećim rečima: "Tu on drži veliki broj mladih robinja, hrišćanki koje su prevedene u islam ili su ostale u svojoj veri. One su neprekidno zatvorene, a nadgledaju ih naročite čuvarke od kojih se svaka brine za po deset devojaka. Sultan uzima onu koja mu se dopadne i dva meseca je drži odvojenu, pa se s njome do mile volje zabavlja. Ako neka od njih ostane trudna, uzme je za ženu, a onu kojoj se to ne desi uda za nekog od svojih ljudi na položaju i obdari je bogatom odećom. Robinje, pak, koje mu se ne svide car razuda ne obeščastivši ih. Gotovo svi prethodni sultani držali su se ovog običaja. Sadašnji sultan, međutim, sve svoje robinje odreda udaje kao device da bi ostao veran svojoj ženi".

U drugom pismu iz istog perioda, takođe se iskazuje njena ogromna ljubav i čežnja prema sultanu, ali se iz poslednje rečenice pisma naslućuje da je ono pored ljubavnog, imalo i još poneki cilj. "Moje Jusufovo lice, moj šećerni govoru, milosrdni, osećajni sultanu, Ti koji znaš kako je to biti daleko od svoje ljubavi, treba da pročitaš suru o Jusufu (biblijskom Josifu). Kada je Tvoje časno pismo bilo pročitano, tvoji robovi Mir Mehmed, Tvoj sin i Mihrimah, Tvoja kći, počeli su da plaču. Njihove suze su me obuzele, kao da ima razloga za žalost u porodici. Tvoj sin Mir Mehmed, Tvoja kći Mihrimah, Selim Han i Abdulah šalju Ti svoje pozdrave i ljube prašinu po kojoj hodaš. Ti me pitaš zašto sam ljuta na Ibrahim-pašu. Čućeš sve o tome kada nam dobri Bog omogući susret. Zasada isporuči paši naše pozdrave. Nadamo se da će ih prihvatiti".

U jednom drugom pismu, napisala je: "Volela bih kad ne bi sledio ničije savete i kad ne bi zaboravio svoje odane sluge." U pojedinim pismima, Hurem bi dozvolila sebi i izlive strasnih emocija. "Kunem se Bogom", pisala je, "da dan i noć izgaram u vatri za Tobom".

Gotovo svi Sulejmanovi biografi se slažu da je najbolji dokaz njegove ogromne ljubavi prema Hurem sadržan u njegovoj poeziji, koju piše pod nadimkom Muhibi.

"Moja intimna družbenice, moje sve na svetu, moja ljubavi, moj sjajni mesecu,

Moja bliska, prisna prijateljice, moje sve na svetu, kraljice lepotica, moja gospodarice,

Gospodarice mog Egipta, moj Josife, moje sve na svetu, kraljice moga srca

Moj Stambole, moj Karamane (vilajet u Anadoliji), moja zemljo rimskih careva,

Ako umrem, Ti si moj ubica, o bezdušna, neverna ženo...", pevao je Sulejman svojoj dragoj.

(Nastaviće se)