PEDESETIH godina prošlog veka u vreme sumraka fašizma i uspona komunizma Slobodan Jovanović je napisao političku studiju ”O totalitarizmu”, koja se pojavila u Parizu 1952. godine. Reč je o izvrsnoj raspravi u kojoj se on uhvatio u koštac sa ”temom nad temama” tog doba. U njoj je uspeo da rezimira stravična iskustva fašizma, nacizma i komunizma i da se pokaže kao čovek nesvakidašnje intuicije. Nažalost, ta studija je ostala jedinstvena, usamljena i nedovoljno poznata, a u Srbiji je objavljena tek 1990. godine.

Totalitarizam 20. veka on označava kao ”novi makijavelizam, namenjen za upotrebu mase od uskog kruga odabranih političara”. Suštinu tog totalitarizma on vidi u političkim metodima u kojem cilj opravdava sva sredstva.

Prema Jovanoviću tri su bitne odrednice totalitarizma: 1) ”u upotrebi sile i lukavstva ne zna se više za granice”, 2) ”na primeru totalitarističke diktature pokazalo se koliko je i u današnje vreme opasno spajati političku vlast s ekonomskom vlašću” i 3) ”kad je totalitarizam objavio da su u službi njegove ideologije sva sredstva pa i sami zločini dopušteni, mnogi kriminalni tipovi pohitali su da se pod njenu zastavu svrstaju... U redovima totalitaraca stoje rame uz rame i zavedeni idealisti, žudni nove vere, i okoreli zločinci, koji su od sveg totalitarizma razumeli samo njegov poklič: istrebljujmo neprijatelje”!

Reč je, dakle, o poretku koji teži da oduzme pojedincu ne samo slobodu već da ovlada njegovim životom i intimom. To se postiže onesposobljavanjem ljudi da misle svojom glavom. Jovanović je lucidno uočio nešto što će naredne decenije potvrditi. Propaganda - a sa njom i kultura, stil, politička estetika - jeste sredstvo političke vladavine na koje su prešle nove strategije političkih borbi.

Težište medijske industrije koja formira javno mnjenje usmereno je na svest. Rezultat je: 1) ”socijalizovanje pojedinca”, ”hipnotisanje naroda” i fanatizam ”iz koga potiču kako junački podvizi tako i zverski postupci”; 2) trijumf kolektiviteta (grupe, klase, nacije države) nad pojedincem; 3) otklanjanje sumnje da možda interesi vlastodržaca nisu istovremeno interesi građana i države; 4) zakon jačeg postaje osnov unutrašnjeg i međunarodnog prava; i 5) da građani-podanici uspostave ravnotežu između sopstvene moralne savesti i neprincipijelne politike svojih vlada i vođa.

PRISTALICA DEMOKRATIJE SLOBODAN Jovanović je bio pristalica demokratije nasuprot autokratiji i totalitarizmu. Ali, on nije bio zaslepljeni pristalica demokratije. Osim neosporno dobrih strana demokratije on je jasno uočio i njene slabosti. ”Što se više ostvarivala sve se više prilagođavala nužnostima života, što će reći našim ljudskim slabostima”, da bi se najzad naročito u totalitarnim porecima izvrgla u svoju suprotnost.

Zanimljiv je Jovanovićev opis psihološke prirode nosilaca i pobornika totalitarizma - totalitaraca. Na čelu totalitarizma stoji vlastodržac koji ne podleže nikakvoj i ničijoj kontroli. On se smatra genijalnim i raspolaže neograničeno vlašću, ”a njegova jaka vlada pretvara se u vladu bez kompasa”. Grupa koja ga sledi je zatvorena i počiva na bezuslovnoj poslušnosti prema vođi i vernosti prema ostalim pripadnicima grupe. Uz to njihova osnovna odrednica je borbenost, a životni kredo ili si s nama, ili si protiv nas - naš neprijatelj! Ko se ne priključi totalitarcima podvrgava se progonu ili istrebljenju. Taj model uklanjanja političkih protivnika lomi svaki otpor pred sobom.

Za Jovanovića savremeni oblici autokratije, diktature i totalitarizma bili su neprihvatljivi, a posebno totalitarizmi u obliku fašizma, nacizma i komunizma, koji su zasnovani na nazadnim ideologijama. Jer, oni su protivnici ljudske slobode, paradigma upotrebe neograničene sile, lukavstva i manipulacije. Totalitarci i njihove neprikosnovne vođe, potpuno su se razišli s racionalnom misli, ali i s demokratijom i tako zaustavili hod čovečanstva napred u svakom pogledu: i duhovnom, i moralnom, i privrednom. Tu leže razlozi zbog kojih je Jovanović bio odlučni antifašista i žestoki antikomunista.

Najzad, Jovanovićeva rasprava o totalitarizmu, kao i analiza konkretne prakse tadašnjih totalitarnih režima u listu ”Poruka” imale su dalekosežnu po(r)uku: velike nade posle Drugog svetskog rata da će se na globalnom planu otvoriti široke perspektive mira i demokratije, ustuknule su pred surovom realnošću rigidnih interesa totalitarnih režima i njihove težnje za dominacijom, kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu.

Jovanovićeva analiza ima i određenih slabosti. Na primer, on ne uviđa značaj ideologije i vođe u totalitarizmu, ima elemenata isključivosti i ostrašćenosti kad piše o komunizmu, nekritičnosti prema zapadnim demokratijama i sl. Uprkos ovim slabostima, njegovo razmatranje totalitarizma je značajno ne samo kao važno analitičko oruđe za razumevanje konkretno-istorijskih oblika totalitarizma njegovog vremena, nego i za razumevanja slabosti demokratije u savremenim društvima i novih totalitarnih tendencija i poredaka na početku 21. veka. Zato je Jovanovićeva studija o totalitarizmu, iako objavljena pre 60 godina postala veoma značajna, ako ne i središnja, tema ovovremene političke nauke i političke filozofije.

(Nastaviće se)