POZNAVAOCI dela Slobodana Jovanovića se slažu da je on bio renesansni duh i veliki erudita. Bio je vrhunski intelektualac, širokih pogleda i velike radoznalosti. Imao je istančan senzibilitet i širok krug interesovanja za ogromno polje prava, društvenih nauka, filozofije, ali i za lepu književnost i druge umetnosti.

Letimičan pogled na dvadesetak tomova Jovanovićevih dela otkriva ogromno bogatstvo i raznolikost njegovih duhovnih obličja. Ono po čemu se on najviše prepoznaje jeste njegova raznolikost i široki dijapazon njegovih interesovanja.

Bio je istoričar po temama koje je obrađivao. Donekle se bavio opštom, ali prvenstveno nacionalnom istorijom, sitematski obrađujući razdoblje od 1838. do 1903. godine - "Ustavobranitelji i njihova vlada", "Druga vlada Miloša i Mihaila", "Vlada Milana Obrenovića", "Vlada Aleksandra Obrenovića"... Ova dela su međusobno povezane i obuhvataju osam tomova knjiga sa 4000 stranica.

Iz oblasti prava Jovanović je objavio najznačajnije radove. On je veliki pravni pisac koga su "podjednako zanimali i antički i srednjevekovni pisci, i svetska i srpska istorija, i stare i nove teorije o državi i pravu, i engleski parlamentarizam i američki federalizam, i posleratna 'država masa', i ideje demokratije i totalitarizma, i srpska ustavnost u 19. veku i sva zbivanja čiji je svedok u 20. veku bio" (M. Jovičić). Jovanovićev uticaj je bio ponajveći u javnom pravu, a najdublji trag je ostavio u teoriji države i ustavnom pravu. Zapravo, on je utemeljivač ustavnog prava i nauke o državi, koje su se do Drugog svetskog rata u Srbiji razvijale pod njegovim uticajem.

Komparativista je bio po pristupu i erudiciji. U većini svojih istorijskih, pravnih, politikoloških i drugih radova Jovanović se koristio komparativnom metodom, koji se odlikovao stvaralački pristupom, a ne mehaničkim korišćenjem uporednog metoda.

Bio je politikolog po vokaciji. Posebnim politikološkim temama Jovanović se bavio u nizu svojih studija, udžbenika, članaka. Time je odlučujuće doprineo da politikologija kod nas zauzme ugledno mesto u krugu društvenih nauka. Stoga se on smatra prvim pravim politikologom u nas, u vreme kada ta nauka u svetu još nije bila dobila zaseban staus.

UZOR I UČITELj PISACA JOVANOVIĆ se u "književnosti ostvario kao neka vrsta sjajnog pridošlice" (P. Palavestra). Iz prepiske koju je vodio sa našim istaknutim književnicima (I. Sekulić, R. Petrović, J. Dučić, V.Petrović, B. Popović, M. Crnjanski i dr.) vidimo da su se oni Slobodanu obraćali za mišljenje, savet i usmerenje. On im je bio uzor i učitelj, a neki su smatrali da Slobodan spada u "malu grupu pisaca koji su stvorili naš književni stil i čije bi stranice mogle ući u svku dobru antologiju naše proze". (S. Pandurović).

Jovanović je bio pionir sociologije u našoj sredini. Utro je put za ono što su kasnije uradili Đ. Tasić, R. Lukić i J. Đorđević - postavio je osnove sociologije istorije, sociologije prava, sociologije religije i političke sociologije, kao posebnih vidova opšte sociologije.

U Jovanovićevom delu je čitava galerija likova koji su privlačili njegovu pažnju. Zahvaljujući izuzetnom daru za portretisanje, napisao je veliki broj uspelih portreta istaknutih ličnosti (J. Hadžić, I. Garašanin, S. Marković, J. Ristić, V. Jovanoviću, M. Piroćanac, S. Novaković, N. Pašić, D. D. Apis, M. Milovanoviću, Lj. Nedić, P. Todorović, J. Skerlić, B. Popović i dr.). Nije zanemario ni strane političke ličnosti (Mirabo, Dimurije, Danton, Robespjer) i poznate mislioce (Platon, Makijaveli).

Po talentu za jezgrovito i živopisno izlaganje bio je esejist, jer mu je esej, za razliku od naučne rasprave, dopuštao i neformalan, gotovo konverzacioni stil, oslobođen akademskh konvencija i metodološke strogosti. Mogao je da ubacuje u svoja izlaganja digresije, anegdote, biografske podatke, detalje, ironiju i da na najbolji način iskaže svoj književni dar.

Po nepodeljenom mišljenju Jovanović je bio nenadamašni stilista. Jezgrovit izraz, bogat rečnik bez učenjačkog žargona, lepota izraza, različitost dužine rečenica, dinamično i živo pripovedanje, samo su najočiglednije odlike ovog majstora lepog pisanja i rodonačelnika sjajnog beogradskog stila. Povodom prvih Slobodanovih "ovećih rasprava" u SKG, Skerlić je 1908. zapisao: "Slobodan Jovanović je jedan od prvih stilista koje smo mi uopšte imali i čija proza može služiti za obrazac svima koji srpskim jezikom pišu".

Bio je odan struci i pozivu i predstavljao oličenje naučnika i nauke kao poziva u Veberovom smislu. Reč je, pre svega, o njegovoj doslednoj, monaškoj odanosti nauci i služenju pozivu.

Slobodan Jovanović je u našoj sredini, naročito u prvoj polovini HH veka vršio prosvetiteljsku misiju i svojevrsnu "dositejevsku" ulogu. "Ako je Dositej Obradović nastojao da 'hodeći zagledan u vekove' širi prosvetiteljsku filozofiju i neuki srpski narod uvodi u svet evropske kulture i civilizacije, Slobodan Jovanović je jedan vek kasnije u Srbiji uvodio evropsku pravnu nauku i srpsko društvo upoznavao sa institucijama razvijenog sveta". (M. Jovičić).

U celini uzev, Slobodan Jovanović je bio briljantan um, darovit naučnik i profesor, rodoljub, samosvojan i neponovljiv intelektualac prvoga reda. Njegove tekstove od prvih mladićkih radova do onih pisanih u dubokoj starosti krase: obaveštenost, skepticizam, objektivnost, uravnoteženost, sistematičnost, jednostavnost, etičnost, samosvojnost, spisateljski dar. Slobodan Jovanović je bio duhovno najmnogolikija pojava među svim srpskim intelektualnim poslenicima u prvoj polovini HH veka. Niko od njih nije imao toliku nadmoć i samosvojnost kao on.


(Nastaviće se)