SLOBODAN Jovanović je bio čovek renesansnog duha, ogromne energije, sa naglašenim osećanjem rodoljublja i odgovornosti. U burnim vremenima u kojima je živeo decenijama se klonio politike.

Sa raznih strana su mu upućivane zamerke "što nema građanske kuraži da se bavi politikom". Dragoljub Jovanović mu je prigovorio što on samo kritikuje ljude a ne kaže kako bi trebalo da postupaju. Slobodan je odgovorio: "Ali ja to ne znam! Ja sam publika, a nisam glumac. Osećam kad nije dobro odigrano, ali ne bih umeo reći kako je trebalo". Stoga se on više od četiri decenije kretao u krugu nauke i na tom planu ostvario vrhunske rezultate.

Međutim, vihor Drugog svetskog rata, osećaj odgovornosti za sudbinu svog naroda i dramatična zbivanja u Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji krajem tridesetih godina uvukli su Jovanovića u politiku, u središte tragičnih ratnih zbivanja.

Njegova aktivnost u osnivanju i delovanju Srpskog kulturnog kluba 5. februara 1937. godine smatra se prekretnicom. Klub je osnovan kao vanstranačka organizacija okrenuta okupljanju Srba cele Kraljevine Jugoslavije a u "cilju negovanja srpske kulture u okviru jugoslovenstva". Slobodan je izabran za predsednika kluba i zato se misli da je bio njegova ključna ličnost. Međutim, inicijatori i stvarni rukovodioci bili su drugi: D. Vasić, S. Drašković, N. Stojanović, V. Ćorović, V. Čubrilović. SKK je zahtevao obnovu demokratije i otpor fašizmu, ali je izbegavao dnevnu politiku. Posle stvaranja Banovine Hrvatske i izbijanja rata ipak se posvetio političkim temama, vršeći veliki uticaj na nacionalistički orijentisane političke snage.

PORUKA EMIGRACIJIPO okončanju rata 1945, Jovanović inicira osnivanje Jugoslovenskog narodnog odbora u Londonu, u koji su ušli istaknuti političari, članovi nekadašnjih emigrantskih vlada koji se nisu vratili u Jugoslaviju 1945. U aprilu 1950, zajedno s drugim članovima JNO, upućuje "Poruku jugoslovenskoj emigraciji, Srbima, Hrvatima i Slovencima". U Poruci su izneta osnovna načela i program rada odbora.

Dok je Jovanović u delatnosti SKK igrao sporednu ulogu, u dramatičnim i tragičnim zbivanjima posle vojnog puča 27. marta 1941. godine i svrgavanja namesnika Pavla i njegove vlade, vidimo ga u važnim, povremeno i glavnim ulogama. Ušao je u koalicionu vladu đenerala Simovića kao potpredsednik. Posle deset meseci izbeglištva u Londonu, 11. januara 1942. postaje predsednik vlade. Tu funkciju je obavljao godinu i po dana, noseći teško breme komplikovanih odnosa sa Englezima, Dvorom, Dražom Mihailovićem i građanskim ratom u otadžbini.

U operativno-političkom delovanju teško se snalazio. Vukao je poteze koji su često bili jednostrani, kontraproduktivni, sa tragičnim političkim posledicama. Slobodan je bio svestran naučnik, sklon da zaviri u svaki kutak društva, nacije, ličnosti i grupa, ali kad je prilazio političkoj delatnosti - "on je to činio sa najuprošćenijim stereotipnim gledištima koja su uobičajeno dolazila od naših malograđanskih, politikom osiromašenih sredina" (D. Tošić). Jedno takvo uprošćeno gledište zastupao je i u slučaju otpora okupatoru u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata.

U politici, Jovanović nije bio političar, još manje državnik. Milan Grol je s razlogom zapisao u svom londonskom dnevniku: "Slobodan je primer jedne inteligentne i duboko erudicijom ispunjene glave koja ne meri pravo". Zato nije bilo iznenađenje kada je ubrzo 1943. podneo ostavku na mesto predsednika vlade i kao emigrant ostao u Londonu.

Kada se posmatra ono što je Jovanović objavio u periodu posle ulaska u politiku (1941-1958), pada u oči da to nije ni približno urađenom pre toga. Ti radovi ukazuju na činjenicu da to više nije Slobodan u nauci, već Slobodan u politici.

Na drugoj strani, Jovanović je skupo platio svoje bavljenje politikom. Na isceniranom suđenju đeneralu Draži Mihailoviću, vođi pokreta otpora i ministru vojske u Jovanovićevoj vladi, komunistička vlast je jula 1946. osudila Jovanovića u odsustvu. Osuđen je "kao izdajnik i ratni zločinac" na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od 20 godina, gubitkom političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od 20 godina, konfiskacijom celokupne imovine i na gubitak državljanstva.

Jovanović je bio čovek srećne naučne, ali nesrećne političke zvezde. Imao je nesreću da skupo plati svoja politička i patriotska uverenja. Posle drakonske presude Vojnog suda 1946. profesor Jovanović je bio prokažen na večnu nacionalnu sramotu, a knjige koje je napisao uklonjene su iz javnih biblioteka.

Jednako kao delo tako je i život Slobodana Jovanovića za nas poučan i nad njim se valja zamisliti, iz najmanje dva razloga.

Prvo, njegov životni put je potvrdio da je u srpskoj tradiciji duboko ukorenjen ostrakizam intelektualaca. Reč je o nepoverenju, najgorem odnosu Srba prema svojim najumnijim i najsposobnijim ljudima. Nisu li Vuk Karadžić, Sterija, Svetozar Marković, Vladimir Jovanović, Dragoljub Jovanović, Mihailo Đurić i mnogi drugi, lakše sticali priznanja i slavu u svetu nego u svojoj domovini, gde su im, po pravilu, radili o glavi.

Drugo, životni put Slobodana Jovanovića upozorio je da izleti srpskih intelektualaca u politiku nisu donosili ništa dobro ni njima ni njihovom narodu i državi. Naprotiv, narod je ostajao bez svojih korifeja, bez svetionika u mračnom vremenu, a rezultati njihovog bavljenja politikom su ostajali skromni, često kontraproduktivni. Stoga bi većina srpskih intelektualaca koji su poslednjih decenija ušli u političku arenu mogla da zaključi poput Slobodana Jovanovića: "Bio sam najgori predsednik najgore vlade"!

(Nastaviće se)