PREMA Izveštaju komandira nemačke 11. čete kapetana Sajferta "situacija u Krupnju je bila neizdrživa", naročito u bolnici, usled nestašice vode i hrane.

Posle vesti o teškoj situaciji u kojoj se našla posada u Krupnju, nemačka viša komanda odobrila je 10. i 11. četi da se povuku iz Krupnja.

Zahvaljujući zaštiti "štuka", popodne 4. septembra, Nemci su se, zajedno s komorom, pripremili za pokret.

Pri četvrtom napadu "štuka", u 18.30, krenule su obe čete pod jakom ustaničkom vatrom, ali su već na petom kilometru od Krupnja naišle na porušeni most i zasedu. Čete su izvršile proboj, ali su se raspršile i, kako kaže Sajfert, glavnina se probila preko visova. Međutim, to su bili samo delovi 10. i 11. čete.

DRAMA PORAŽENIH NEMCI su poraz na Krupnju veoma dramatično podneli. U izveštaju svojoj višoj komandi su naveli: "...
Obe opkoljene čete u Rudniku antimona kod Krupnja bile su uništene od bandita. Gubitak od 9 mrtvih, 30 ranjenih i 175 nestalih, ožaljen je sa naše strane".

Partizan Vlada Piperski sa jednim vodom boraca već je bio minirao komunikacije i postavio zasede na Marića steni, tako da je samo 60-70 Nemaca uspelo da pobegne preko brda između sela Likodre i Tolisavca i dalje pored Bele Crkve ka Osečini. Ostali su pohvatani i vraćeni kao zarobljenici u oslobođeni Krupanj. Jedan broj Nemaca bacao je uniforme da bi samo u vešu izmakao poterama. Međutim, seljaci su ih prepoznavali i vezane privodili ustaničkim štabovima.

Tako se borba za oslobođenje Krupnja završila skoro potpunim uništenjem nemačkog garnizona. Prema sećanju učesnika i informacijama objavljenim u Biltenu Glavnog štaba, u borbi na Krupnju zarobljena su 94 nemačka vojnika, među njima jedan oficir, pet podoficira i jedan lekar.

Partizanski odred je imao šest mrtvih i deset teže ranjenih boraca. Takođe, tri stanovnika Krupnja poginula su u ruševinama za vreme bombardovanja.

Ustaničke jedinice zaplenile su 12 "šaraca", 8 strojnica, više od 70 pušaka, 30.000 metaka, 6 lakih i jedan teški bacač, 200 pari letnjih odela, 2 magacina hrane i ostale robe (praške šunke, holandski sir, likeri, velike količine duvana i dr). Zaplenjene su i dve radiostanice, 18 motornih vozila, 20 zaprežnih kola, kompletna hirurška stanica sa apotekom, 10 pištolja, pun sanduk bombi i 500.000 maraka u novčanicama.

Borbena dejstva i uspeh ustanika u Rađevini razbesneli su nemačkog vojnog zapovednika na Balkanu, koji je 4. septembra naredio:

"... U ustaničkoj oblasti oko Krupnja mora se što pre uspostaviti red sopstvenim sredstvima. Postupiti najoštrije.

Ustanici moraju bezuslovno osetiti nadmoćnost nemačkih vojnika i oštrinu njihova oružja. Ne upotrebljavati suviše slabe snage. Neuspesi se moraju izbeći, jer se ne mogu trpeti. Smeniti neposlušne komandante, a po potrebi pozvati ih na odgovornost."

Nemci u Krupnju nisu primili ovo naređenje, jer je isto veče njihova posada u povlačenju potpuno razbijena ili zarobljena.

Posle ove velike bitke i oslobođenja Krupnja, Glavni štab NOPOJ i komandant Tito pohvalili su sve borce, a posebno Bombaški vod:

UspeŠnom ishodu borbe za oslobođenje Krupnja pripomogla je i bitka kod Zavlake i Mojkovića.

Na vest da su pale Stolice i Loznica iz Valjeva je 1. septembra u pomoć krenula 12. četa nemačkog 724. puka.

Glavne partizanske i četničke snage nalazile su se na položajima oko Krupnja. A u rejonu Zavlake ostao je samo jedan vod partizana i oko 200 četnika - Draginačka četa pod komandom učitelja Dragoslava Antonića i Tekeriška četa poručnika Dragutina Draje Jeremića.

U toku noći 1/2. septembra ove dve ustaničke jedinice organizuju napad na Nemce. U borbu, spontano, pođe i narod okolnih sela, bez poziva i mobilizacije.

Seljaci iz Komirića, Ravnaje, Mojkovića, Brezovica, Zavlake i Cvetulje uzeše skriveno oružje, većina ponese sekire, vile ili neke druge poljske alatke. Kao u pravoj narodnoj buni.

Četnici, partizani i seljaci zapucaju sa svih strana i počnu sve više da stežu obruč oko Nemaca, koji se očajnički brane. Silni povici "Ura!", "Napred!", "Pali!", "Juriš!" svojom jekom ispuniše dolinu Jadra i sasvim zbuniše neprijatelja.

U takvoj situaciji Nemci više nisu pomišljali na svoje u Krupnju, jer su i sami bili u istom položaju. Ostao im je samo jedan izbor - da beže, i to što pre.

Jedan deo Nemaca je odmah užurbano krenuo u pravcu Valjeva, ali nije odmakao daleko. Na Mitrovoj steni presretne ih zaseda i unakrsnom vatrom natera da iskoče iz kamiona i pobegnu preko reke Jadra.

Drugi deo Nemaca, koji je s komandantom bežao putem prema Šapcu, takođe je razbijen nedaleko od Zavlake, kod Keserovića bara.

I seljaci su hvatali Nemce i privodili ustaničkim štabovima.

Na strani ustanika poginula su 42 borca, među njima i artiljerijski poručnik Dragutin Jeremić, rodom iz Tekeriša. Ranjeno je 36 ustanika.

(Nastaviće se)