KONTRA: Vitez, mrav i nebo

Zaista je bila čast provesti dva dana u ulozi svedoka nesebično-ubitačnog tempa, kojim je ekipa srčanih patriota i humanitaraca uspela da obiđe čak tridest i jednu porodicu, po selima širom Metohije i Kosovskog pomoravlja. Znam da nikada neću zaboraviti „BS“ i „F4“ grafite, kojima su osnovci iz Osojana, povratničkog metohijskog sela, ukrasili centar svog mesta. Tako iskazani ljubav i poštovanje prijaju i obavezuju. Nažalost, neću nikada zaboraviti ni grafite kojim su posetioci iz centralne Srbije, pre povratka svojim sigurnim domovima, „ukrasili“ šiptarske kuće u Starom Grackom, te tim aktom prouzrokovali niz opasnih incidenata. Mogu samo da prenesem molbu zabrinutih meštana da nigde više ne ponavljaju tu vrstu „srbovanja“. Tako iskazana nepromišljenost i bahatost ugrožavaju i otežavaju.

Sabirajući i sumirajući tolike nove slike, priče i događaje, u želji da što tačnije i jezgrovitije odgovorim na pitanje: „Kako je bilo?“, koje mi je sa brojnih, blago zabrinutih, adresa, po povratku u domet matične mreže momentalno zakrčilo memoriju mobilnog telefona, susreo sam se sa „problemom“: iako važim za veštog u upotrebi reči, nisam uspevao naći pridev koji bi, makar približno, opisao mešavinu osećanja vezanih za putovanje sa kojeg smo se vraćali.

Kada sam sa saputnicima podelio svoju poziciju, saznao sam da se i u njima svakog puta ponavlja ista emotivna bitka. Neizmerno zadovoljstvo, kojim uspešno izvedena akcija pomoći bližnjem u nevolji uvek nagrađuje iskrenog izvršioca, se poput talasa rasprši o granitnu stenu činjeničnog stanja da nijedna veš mašina, nikakav šporet, niti kolevka, čak ni uspešno pokrenut posao, ne mogu rešiti suštinski problem mržnje, koju emituje i u nedela sprovodi okruženje, u kojem naši hrabri sunarodnici decenijama preživljavaju. Divljački okrutne mržnje koja, u ratu sa istorijom, čak redovno poseže za brutalnim skrnavljenjem grobova i svetinja. Kada iza takve mržnje stoje potplaćene najmoćnije vojne sile sveta, jasno je zašto se jedna organizacija, ma koliko dobronamerna i aktivna bila, može osetiti nemoćnom. Da ne pričamo o pojedincu koji se prvi put uživo susreće sa „realnošću na terenu“.

Zato i želim da završim pričom o moćnom ratniku i nejakom mravu, koju mi je prijatelj ispričao pred posetu hrabrim sestrama manastira Devič. Od strane šljaštećeg viteza na belom konju, upitan o razlogu svog ležanja na leđima sa „svih šest uvis“, mali mrav odgovara: „Čuo sam da se nebo sprema da nam padne na glavu. Čekam, spreman da ga poduprem.“ Nakon prezrive opaske junaka, na račun njegove veličine i snage, mrav (doslovno) objašnjava: „Kada bismo svi dali sve od sebe, možda bismo i uspeli da ga sprečimo.“ Ako zajedno ne pokušavamo, svakako nećemo uspeti.