KONTRA: Barikade

TERORISTIČKA akcija Tačijevih „specijalaca“ i brzi odgovor ujedinjenog stanovništva severa AP Kosovo i Metohija su me zatekli u poziciji koja je, nažalost, za većinu poštenog stanovništva Srbije misaona imenica: prvi put sam sa porodicom otputovao na letovanje. „Prelistavao“ sam internet izdanja dnevnih novina i naišao na zabrinjavajuće informacije, evidentno namerno zapostavljene u glavnim globalnim informativnim tokovima. Izgleda da ni zaglupljenom auditorijumu nije lako predstaviti: nenaoružane, prekidom dotoka namirnica, sanitetskog materijala i lekova, humanitarno ugrožene civile na barikadama, kao „ekstremiste“, jednostrane drastične odluke „državnih organa Kosova“ kao doprinos dijalogu i „poboljšanju kvaliteta života ljudi na terenu“, zaljubljenog šefa Kfora kao relevantan i objektivan politički faktor, zatvaranje vrata sednice SB UN o ovom incidentu pred nosom šefa srpske diplomatije... Tako da su se, od starta, mudro odlučili za guranje pod tepih, uz tek poneku sliku besnih srpskih „huligana“ koji divljaju i pale.

Ali slično nedavnim izjavama stručnjaka iz redova ovdašnjih organa reda na temu veće spremnosti za intervenciju od londonske policije, domaći izveštači su, brže-bolje, odlučili da održe lekciju iz dezinformisanja nadmenim i plaćenijim kolegama sa Zapada. U tome su, naravno, imali svesrdnu pomoć političara pozicije i „opozicije“. Promptno je utvrđeno gradivo iz fascikli: „1001 floskula o miru, dijalogu i diplomatiji“ i „Zavadi pa prodaj: etiketiranje u funkciji razjedinjavanja i demotivacije plebsa“. Ispraćeni tako inspirativnim besedama, prekaljeni emisari partijske države su potom započeli pregovarački proces, od starta osuđen na neviđeni uspeh... ali samo u domaćim medijima.

Ne dajem sebi za pravo da pametujem i prepričavam tuđa iskustva sa barikada. Ipak, jedna je tužna činjenica lako vidljiva i neosporna: „Naše pravo da znamo sve“ je, veličajući predeterminisane uspehe demokratskih pregovarača, propustilo da objavi makar jednu autentičnu izjavu predstavnika „zadovoljnog“ srpskog stanovništva severa pokrajine. Samo je proizvoljno tumačena i tendenciozno saopštavana klima koja u narodu vlada. Ta praksa je ponovljena kroz većinu informativnih kanala.

Izgleda da se ni egzistencionalno ugroženom i pukom brigom nad svojom sutrašnjicom ozbiljno zaokupiranom stanovništvu, ne sme prikazati slika dramatične borbe običnih (a ne „huligana i ekestremista“) ljudi za odbranu sopstvenih ognjišta i porodica. Sigurno zbog bojazni da bi, nakon emisije realne slike, mnogima iz dupeta u glavu došlo da: prostorno nedefinisana država, koja ne sme išta glasno da zatraži od svojih „prijatelja“, kamoli da pripreti ili, ne dao bog, upotrebi silu u funkciji zaštite ugroženih građana, stavlja sve nas u jednaku opasnost od onih koji će se sile, kao metoda borbe za svoje opasne interese, vrlo rado latiti. Ne pričam samo o daljem fizičkom nadiranju šiptarskih terorista, ni drugih zapaljivih retoričara, praćenih bandama sa pištoljima. Napadač može biti npr. neka pohlepna korporacija, ili bilo koji subjekt željan naše imovine. Tako se svakome od nas može lako desiti verzija priče: zatim su došli po mene, ali više nije bilo nikoga da se pobuni“.

Upravo zato svi moramo, pre uklanjanja barikada koje su Srbi sa severa Kosova i Metohije postavili kako bi branili napredovanje okupatora, uložiti napor u uklanjanje barikada koje su drugi Srbi postavili kako bi branili napredovanje istine.