MEĐU etnolozima i antropolozima nema nikakve sumnje da je verska, odnosno obredna prostitucija prvi oblik prostitucije. Hramovi gde se „radnja“ odvijala bili su zgodno mesto zbog okupljanja i svraćanja ljudi, pa se spajanje ponude i potražnje odvijalo bez ikakvih problema.

Postojala su dva osnovna tipa odnosa između klijentele i tih, nazovimo ih, sveštenicama ljubavi, koje su svoje telo, a verovatno i svoja erotska i seksualna umeća, darivale posetiocima hramova.

U prvom bi žena, odnosno devojka, dolazila u hram da kratko vreme provede kao prostitutka, ili samo do prvog susreta sa muškarcem i gubljenja nevinosti, a u drugom bi ostajala znatno duže, kao posvećena i zaređena sveštenica prostitutka, najčešće za ceo život.

Pošto stari svet religiozno i običajno nije bio potpuno homogen, postojale su određene razlike u lokalnim pravilima od mesta do mesta, od zemlje do zemlje.

Poznat je običaj da se feničanske devojke pre udaje, baš kao obične bludnice, podaju ritualnom oduzimanju nevinosti u toj sredini nepoznatom čoveku, dakle strancu. Ne zna se da li se tada vodilo računa o plodnim danima, pa je mogući razlog tome bilo mešanje krvi, da bi se izbeglo degenerisanje potomstva zbog najčešće malih, zatvorenih populacija. Postoje i drugi mogući razlozi.

Posebno je interesantna maloazijska antička država Lidija, poznatija po kralju Krezu i po kovanju prvog novca. Tamo su devojke koje bi prekršile ovaj običaj bile surovo kažnjavane. Inače, Herodot u svojoj „Istoriji“ navodi da se lidijske devojke prostituišu i tako sakupljaju novac za udaju. U toj rečenici prvi put u istoriji pominje se pojava novca i dovodi u vezu sa VII vekom p. n. e.

SEBE POKLANJALE HRAMU
U INDIJI je postojalo sedam vrsta hramskih prostitutki - one koje su same sebe poklanjale hramu zvale su se date, one koje su sebe prodale hramu zvale su se vikrite, one koje su žrtvovale sebe za dobro svoje porodice zvale su se bhritije. Pobožnost je bio razlog za one koje su se zvale bakte, hrite su na neki način navedene da se time bave, gopike su plaćane hramskim novcem, i na kraju je postojala i vrhunska klasa koju je darovala aristokratija - alankare. Zajednički naziv za sve njih bio je devadasi.

Običaj da se na ovaj način, unovčavanjem seksa i tela u te svrhe, sakuplja novac za miraz, dugo se održao u zemljama Sredozemlja, toliko dugo da se antička praksa nastavila i do XIX veka!

Ovde govorimo o evropskoj praksi, međutim, ovaj običaj, koji je očigledno imao neke dublje korene, bio je poznat i u Africi, na primer u Kongu, zatim među Indijancima u Severnoj Americi, među Indijancima Srednje Amerike, ali i u Japanu XIX veka nije bilo nemoralno da se devojka prostitiuše da bi zaradila za venčanje.

Kod Amorićana je svaka mlada udavača morala da „odsluži“ neko vreme kao bludnica. Pri tom su one koje bi prve došle do muškarca koji bi ih hteo, i koje bi prve izgubile nevinost, izvrgavale ruglu one koje bi ostale da čekaju svog „princa“. Naravno da se usluga plaćala spuštanjem novčića u njihovo krilo. Novac nije smeo da se odbije, morale su da se podaju prvom koji bi ih hteo. Ne treba naglašavati da je bilo i takvih koje su veoma dugo čekale da se neko na njih „sažali“.

Bogatije devojke bile su spremne i same da nešto poklone svojim prvim momcima. Tu i tamo, mogle su, ipak, da biraju svog prvog, ali u osnovi, stranac je bio taj koji bi im oduzimao nevinost. To nikome nije smetalo, a kasnije nikom nije padalo na pamet da ženi prebacuje.

U svim civilizacijama i društvima, ženina sloboda tu se završavala. Posle gubljenja nevinosti i iskustva s nepoznatim partnerom ili partnerima, žena nije smela više da se petlja sa drugim muškarcima, a kazne su mogle da budu surove.

Hramska prostitucija, čiji su akteri bile sveštenice i koja se obavljala kako već ime kaže - u hramovima, koren je nosila u direktnom služenju bogovima. Tu je cirkulisao i novac koji je završavao u rukama sveštenika, što tu delatnost definitivno kvalifikuje kao prostituciju.

Karakteristično za ove sveštenice prostitutke bilo je da se nikad nisu udavale i da su doživotno bile posvećene svom pozivu. Njihov mladoženja bio je Bog, kako god da se zvao. Bez obzira na meridijane i geografsku širinu. Mada, izuzetaka i iskakanja iz pravila uvek je bilo, ali to ne menja suštinu stvari.

Iz ova dva fenomena razvila se obična prostitucija kakvu u osnovi imamo i danas.

Nisu samo žene služile u hramovima kao prostitutke. Sveštenici u nekim hramovima starog veka često su se prostituisali sa muškom populacijom, bilo aktivno, bilo pasivno. Takva praksa postojala je od Evrope na zapadu, pa do Japana na istoku.

Najverovatnije, mislilo se da je homoseksualno opštenje sa posvećenim ljudima bogougodno delo, sveti čin, baš kao i heteroseksualni, kad su sveštenici imali seksualne odnose sa ženama koje su dolazile u hramove.

Analni seks starim narodima nije bio tajna jer su ga davno otkrili. To što su to radili muškarci jedan drugom ništa ne menja u osnovi. Motivi skoro da su ostali isti - želja za opštenjem sa posvećenim ljudima koja treba akteru da donese dobro. Sperma koju je trebalo primiti u svoje telo seksualnim aktom bila je takoreći božanska, blagorodna, sveta tečnost, za razliku od „otrovne“ himenalne krvi.

Sve u svemu, obredna prostitucija, pa i obredni seks, spada u vrlo tajanstvene pojave ne samo prostitucije, nego svekolike ljudske istorije.

Ali, u stvari, tek je pojava novca u VII veku p. n. e. učinila posao obredne prostitucije mogućim komercijalnim poduhvatom širih razmera.

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA

KNjIGA „Prostitucija kroz vekove“ može da se nabavi u knjižarama „Delfi“ - SKC, „Apropo“, „Beopolis“, na mejl office@sbd.org.rs i telefon 063/237-821