ĐERDAP je posve izuzetan prirodni ambijent, jedinstven u Evropi. Klisura duga bezmalo 100 kilometara predstavlja svet za sebe - beskrajno raznovrstan i dinamičan. Na maloj udaljenosti, bilo da se radi o obali ili uzbrdici, o horizontali ili vertikali, brzo se smenjuju tle, klima, biljne zajednice, životinjske vrste. Dok u visoke litice s proređenom hrastovom ili borovom šumom biju vetrovi, u podnožju, pored vode, rastu zelenika, zlatna paprat, maklen i koprivić. Često se već kilometar dalje, takođe kraj vode, nalazi nova ekološka niša, sa drugačijim zemljištem, klimom i živim svetom.

Nigde u Evropi, u okviru jedne zatvorene geografske celine i jednog istog biotipa, se ne nalaze tako brojna i raznovrsna mikrostaništa kao u Đerdapu. Čak se na nedugoj stazi od malog etno-parka do samog arheološkog nalazišta Lepenski vir sada zaštićenog savremenom staklenom „školjkom“, oseća posebnost oblika, šumova, mirisa i boja. Stoga nije slučajno što se arheološki lokalitet nalazi u sklopu zaštićene zone od 57 hektara.

U tom ambijentu, sa dva prirodna neiscrpna izvora hrane - šuma puna divljači i reka bogata ribom - nisu slučajno nikle praistorijske naseobine Lepenski vir, Padina, Vlasac, Hajdučka vodenica... Konačno, Lepenski vir koji je postojao dok taj donji tok Dunava u Srbiji nije pretvoren u akumulaciono jezero - po kom dobija ime i arheološko nalazište koje su proslavile prve monumentalne praistorijske skulpture - predstavlja prvorazrednu mogućnost opstanka. Naime, vir ne samo da predstavlja neverovatan rezervat za ribe već su njime, uz desnu obalu, ribari mogli da se kilometrima vraćaju uzvodno bez veslanja do svoje naseobine koju su nazvali Lepenski vir.

U potkovičastoj osunčanoj uvali na desnoj obali Dunava, dugoj oko 90 metara, danas potopljenom originalnom lokalitetu, počelo je rađanje tog kulturnog, arheološkog čuda. Prekoputa, na levoj obali Dunava, uzdiže se bezmalo 700 metara visoka, gola trapezoidna stena Treskavac, koja je mogla imati mistični značaj za negdašnje stanovnike suprotne obale. Konačno, ono što Lepenski vir čini osobenim, bez obzira na to šta se tu ranije zbivalo, jesu trapezoidna staništa sa podovima od krečnjačkog maltera. Tada nastaju i skulpture od džinovskih dunavskih oblutaka i žrtvenici u obliku ribe, velikog kamenog oka...

MAGIČNA SNAGA BELUTAKA Žitelji Lepenskog vira opsednuti su belutkom, ali ne bilo kojim - već samo belutkom koji potiče s jednog određenog mesta i koji je posebnog sastava. Oni, kako konstatuje Dragoslav Srejović, previđaju hiljade oblutaka koji su ležali na obali kraj samog Lepenskog vira. Oblutke koje pretvaraju u skulpture nalaze u planinskom ambijentu, u gornjem toku Boljetinske reke, koji je udaljen desetak kilometara od lepenskog naselja. Obluci su „plemenito žute boje, protkani toplim crvenim mrljama“. Tvrdi su, ali zahvaljujući zrnastoj strukturi, bez većih teškoća mogu biti obrađivani.

Arheološki lokalitet Lepenski vir pokriva površinu od oko 2400 kvadratnih metara. Po Dragoslavu Srejoviću, kuće su podizane na zaravnjenim terasama, po dr Dušanu Boriću sa Kardifa, i na osnovu njegovih istraživanja u Đerdapskoj klisuri krajem prve decenije 21. veka - na zakošenim padinama. Tu razliku prikazuju i dve hologramske rekonstrukcije „kuće“ u sali za stalnu muzejsku postavku u okviru novog ruha nalazišta.

Ali u oba slučaja radi se o jedinstvenoj kulturi, bez pandana u Evropi. Ako su i staništa na nalazištu Padina bila trapezoidne osnove kao na Lepenskom viru - što je sasvim logično, tamo ipak nisu nađene skulpture. Lepenski vir, dakle, karakteriše dobro organizovana naseobina. Trapezoidna nastamba sa podom od krečnjačkog maltera, kameni blokovi koje su arheolozi nazvali stolovima, ognjišta, žrtvenici koji imaju razne simbolične oblike, pogrebni rituali...

Svet definisan arhitekturom, svet jasnih granica, tačnih mera, određenih proporcija i stroge discipline - postaje u probuđenoj kulturi Lepenskog vira stvarnost koja, kao i realni svet, aktivno deluje na celinu ljudskog života. Arhitektura definiše osnovne vrednosti, opredeljenja i ciljeve zajednice. Ali je ona i u čvrstom sadejstvu sa skulpturom. Skulptura nije slobodna: vezana je za arhitekturu, fiksirana za određena mesta i potpuno podređena materijalu - oblutku.

Skulpture se najčešće nalaze uz ognjište, na suprotnoj strani od ulaza u stanište, dakle iza ognjišta. Često su postavljene u paru. Ali ako mi danas pridajemo posebnu pažnju likovnoj vrednosti tih dela koja nas uvek iznova fascinira - bilo da su čovekolike ili pokrivene geometrijski isklesanim reljefom - one su za praistorijskog pretka imale sasvim drugo značenje. Skulptura-oblutak je, kako konstatuje Dragoslav Srejović: fetiš, magijski kamen, pupak sveta.

(Nastaviće se)