ŠETAMO Sarajevom. Zastasmo kod Begove džamije. Značajno me pogleda i upita šta mislim o Goranu Bregoviću. Ništa, velim. Ne mislim uopšte o G. B. Ali on je kod tebe u emisiji Na ti počeo... Tamo su počeli svi. U muzički program uopšte se nisam mešao. Ionako mislim da je u ovom svetu previše muzike... Ćutimo, a ja se ne mogu načuditi što se po namćorastoj, ćoškastoj, filozofskoj glavi Dušana Radovića uopšte vrzma taj G. B. ... Odakle je on. Ko su mu roditelji. Kakva su mu ubeđenja... Šalabajzerska, mislim u sebi... Ali on je popularan. Njega slušaju mladi. Nije nevažno kakav je neko, bilo ko, ko utiče na mlade... Gle, o čemu čiča, narogušen i ljut sav, brine.

Koncentrisan, valjda, na nešto što ga je mučilo, domalo me pita šta mislim o Milovanu Danojliću... Kakav je ovo test, kažem. Nedavno sam pročitao Zmijin svlak. To je krasno... To kako žubori jezik i kako se, baš kao kad zmija svlači košuljicu, podmlađuje... Ne pitam te to. Pitam te šta je taj Zmijin svlak... Poezija, kažem. Kako poezija može biti 300 strana proze... Pa dobro, da je roman, nije. Da je esej, nije. Da je zbirka priča, nije. Nije u užem smislu ni poezija. Ali jeste sve to pomalo... To me i nervira.

Godine 1982. najzad prelazim u Beograd. Prvo kod Milisava Savića, a onda u podstanarsku mračnu prizemnu sobu. Ispod prozora raste neko ubogo cveće. Ne umem da živim bez porodice, nepodnošljivo je dugo biti sam. Sretnem, takav nikakav, D. Radovića, a on mi trpa novac u džep... Neću... Znam da si sam i da ponekad piješ. Neka imaš. Da ni sebe ni mene ne brukaš... Pričam to Bećkoviću, a on mi kaže, primi to kao miloštu, kao kad od svojte dobiješ jabuku...

U jedno zimsko podne banuo je Duško Radović u redakciju BIGZ-a. Skleptasmo se oko njega. Mislimo, ima sa Glavnim neki dogovor. Ispade da je došao onako. Ali nije baš ni onako... Na kraju veli da je došao na roditeljski sastanak: ovo dete, pokazuje na mene, ovde nema nikoga. Ja mu dođem kao neki stric. Kinji li te ko, pita kroz smešak... Kinjili bi da smeju, kažem.

Putujemo u Peć na književno veče Duško Radović, Raičković, Jovan Radulović i ja. U sali gde bi trebalo da čitamo, prozujalo je kako je postavljena bomba. Samo da počnemo, nestade struje. Niko se nije pomakao. Dostojno bi bilo ginuti na Kosovu. I u Metohiji, tože. Upališe sveće i pod svećama počesmo da govorimo. Stiže struja. Bolje je bilo pod svećama...

Sutra, na ručku, u blizini sa beogradskim delegatima, sad svejedno čega, Raičković se iz čista mira sporečka sa nekim buzdovanom iz Socijalističkog saveza. Mora da mu se nešto i od ranije zamerio, a dovoljno je što se i golim okom vidi kakav je klipan. Raičković mu kaže: Šta buljiš u mene, budalo... Onaj će, da ne može on tako s njim. Raičković, kroz dim, mirno i odozgo kaže da može, ništa lakše...

U vazduhu se oseća napetost. Slutimo blisku propast ovoga mesta gde smo se svi rodili, odakle je sve naše počelo. Svi smo mi listom raspikuće skupog početnog prostora... O tome ne govorimo. Kao da se bojimo da će, ako progovorimo, propast vidno pred nama početi...

Na povratku, pokunjeni, umorni, odrveneli, na Slaviji prvo ostavljamo Raičkovića. Čim je izašao, Radović veli kako je Stevanu najteže: samac, kad uđe u stan, nema na koga da se izdire, ni da kuka koliko je umoran i na sve zgađen.

NIKAD PRAZNIH RUKU DOĐEM li u Beograd, a često dolazim, obavezno svraćam kod Duška. Ovoga teškog partizanovca - a biti partizanovac to nije puko navijanje, to je dijagnoza - nije mrzelo da za mog sina Vladimira, zvezdaša, nabavi fudbal na kom su se redom potpisali svi slavni igrači Džajićevog tima. Drugi put mi u naramak uturi skupe slikovnice, treći put brdo čokolada. Praznih ruku otuda nisam izlazio. Najposle mi pokloni pero koje, često sam se gordio, samo piše stihove.

Pita me prijatelj jesam li jutros slušao šta je kukurikao Duško... Ne slušam radio, kažem. Čitaću kad objavi... Trebalo je da slušaš. Rekao je da je Oskar Davičo naš čovek na privremenom radu u Sarajevu. Tamo je da sve što je darovito protera ovamo... Znam.

U Sarajevu je stvarno sve moje bilo sporno. Napišem knjižicu stihova za decu. U svemu vide aluzije. Traže, da se pokriju, važne recenzente. Šalju Krklecu, tada predsedniku Saveza književnika Jugoslavije, i Dušku Radoviću. Stari Krklec piše pozitivne konvencionalnosti. Duško piše pravi mali esej, koji, uz pregršt mojih pesama, Milisav Savić štampa u Književnoj reči... U sarajevskoj „Svjetlosti“, posle odugovlačenja, knjigu najzad moraju da objave, ali tek pošto obavim razgovor sa članom Ce Ka, usput i predsednikom Izdavačkog saveta, izvesnim Hrvojem Kozičastim, cipele numera 36, zadnja pošta Bugojno... Traži da izbacim dve aluzije, subverzivne: „Bolje gore dolje gore / Tako dok me ne umore“; „Čim pronađem medikament / Raspustiću i parlament“... U onoj prvoj stavim: Tako dok se ne umore, pa je spasem. Onu drugu žrtvujem, pa je u drugom, i svim novim izdanjima štampam... I vuk sit, i pesme na broju.

Razboleo se Dušan Radović. Nikada nije ni bio naročito zdrav. Boluje na VMA. Jednom nas zove na ručak, oproštajni ručak, u restoran u „Beograđanki“. Raičković, Bećković i ja znamo od čega boluje. Matija nam kaže da je najbolje da ništa ne primećujemo - već je teško izgovarao reči - da pričamo i da se šalimo kao i uvek. Ali, ajde, pričaj, šali se, kad znaš šta znaš... Raičković i ja smo uglavnom ćutali, ali je za obojicu Matija činodejstvovao lekovitim bengalskim vatrama, svakojakom pirotehnikom, smehom pod vešalima... Dušku Radoviću je to veoma prijalo... Samo bi mu, u kratkim pauzama, teška senka prešla preko lica, a onda bi se, kao dete, postiđen zbog kratke odsutnosti, radosno vraćao u Bećkovićev smehotvor...

Nema više Dušana Radovića, sad Beogradom miševi kolo vode.

(Nastaviće se)