POZVAO ministar kulture BiH 1970. godine desetak pisaca, među njima i mladog sekretara Udruženja književnika, na susret ni sa kim manje nego sa Ivom Andrićem. Baš sam radoznao šta će i kako će pričati onaj čija je lozinka da je u ćutanju sigurnost. Onaj koji se izveštio - nije zaludu dugo bio u diplomatiji - kada već mora javno da govori, da kaže uljudno ništa, a time što ne kazuje, kanda te tera da odgovore potražiš u njegovome delu...

U Miskinovoj ulici, u činovničkoj sali, sivoj i slabo osvetljenoj, Andrić briše naočare, snebiva se, i zbunjeno se smeška, sve kao da nam je na smetnji, a zapravo skriva svoju nelagodu što je tu izložen kao kakav muzejski eksponat i što će, to bar zna, slušati iskreno ili lažno udvorištvo, svejedno... Pitali su ga jednom je li istina da u našim kasabama uvek ima po jedna luda, a on odgovorio da sada, eto, ima po jedan pametan... Ali, ne. Ništa od ispraznih reči. Kao da su se jednom zauvek dočepali nekoga ko će im, evo sad, najzad dati odgovore na krajnja pitanja, jedan uopšteno, ali posve sabrano, pita o tajni omera lokalnog i univerzalnog u književnosti; da li je, što lokalnija, tim univerzalnija njegova vizija Bosne...

Tiho i unjkavo, i kao sa onog sveta, Andrić priča kako mu je na počecima Dučić savetovao da se mane hodža i hadžija i kasablija, tog sitnog i nevažnog sveta... Da mu je u kafani, pred odlazak u diplomatiju, Borisav Stanković savetovao da nipošto iz zemlje ne odlazi... Vi ste darovit čovek, vezan za zemlju i ljude, šta će vam beli svet, svet će vas upropastiti... Vi znate da sam ja veći deo svog delatnog života proveo u inostranstvu... A možda je prosto trebalo poslušati Boru... I kad smo najzad čekali jasan odgovor na pitanje, Andrić je zaćutao. Onaj što je pitao, kao da bi nešto da pojasni, ali i sam uviđa da bi bilo neprikladno. Setio se možda one uboge, uske višegradske staze koja je Andrića pratila kuda god je hodio, i one melanholične poente kako sa te staze možda nije ni trebalo silaziti... Već poslušati Boru...

Domalo jedan pesnik, oniži, stariji, krupne ćelave glave, i kao svi ljudi maloga rasta, temperamentnih pokreta, sve poskakujući dok govori, poče da podseća Andrića na neko književno veče u Sarajevu na kome su mladi kritičari govorili o uticajima, i tu, pred Andrićem, pominjali Sartra, Kamija, Kafku. Andrić o tome tada nije rekao ni reč, pa evo on sada pita šta Andrić danas misli o onome što su ti kritičari onda govorili... A dok traje to dugo pitanje, onaj koji pita sve više poskakuje, i ja se već pobojavam da bi ćelavom, krupnom glavom mogao da udari u plafon... Duga i neprijatna pauza. A onda tih i srezan odgovor: Znate, druže taj i taj, čovek često ne može da odgovara za svoje reči, kamoli za tuđe...

Sada već slutite da ću i ja nešto da pitam. Čujem sebe kako pominjem generaciju palih anđela, jedinu za koju je bio istinski, čak sentimentalno vezan. Pitam - a već mi se čini da to što govorim malu večnost traje - može li nam o toj generaciji, ili nekome od njih, nešto da ispriča, a što mi već nismo mogli pročitati...

PISCI NAD AMBISOM NEKO mi je pričao, možda Svetozar Koljević, kako je slušao Crnjanskog dok priča o savršenoj Andrićevoj samokontroli. Na uskom putu iznad Jekovca, vodio Andrić Crnjanskog - da mu pokaže Sarajevo i Miljacku, sarajevsku reku, zanimljivu tici i čoveku - a na okuci, iznad litice, iz suprotnoga pravca velikom brzinom izbiše druga kola. Crnjanski je ramenom munjevito izbio vrata i iskočio na gornju stranu. Andrićev vozač je zakočio na poslednjoj stopi zemlje... Kada je Crnjanski pogledao u Andrića, video je da sa svog sedišta nije ni mrdnuo. Samo mu je krv šiknula u lice. - Nju jedino nije mogao zadržati...

Teško bih vam mogao nešto ispričati a što vi već niste pročitali, sa jedva primetnom ironijom unjka Andrić, ne gledajući ni u koga, a onda zbog mladićkog glasa, valjda, pogleda prema meni, pa ugledav dete, obazrivije dodade: A ako bih i imao štogod da kažem, mladi čoveče, to ne bi bilo ovako, za okruglim stolom, već u četiri oka i uz čašu vina... Znao sam, sve i kad bi se takva prilika ukazala, da ovaj stranac u sopstvenome životu, ovaj koji je na samim počecima, u crvenim listićima onako sebe izdvojio - neka umiru po ulicama onesvešćeni od srdžbe i baruta, ti dobri, a ja to nisam - ni tada ništa ne bi prozborio o zavereničkoj tajni mladobosanskoj...

Svaki put iznova oduševljen esejom „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“, iz izdavačke kuće u kojoj odnedavno radim, i u kojoj sam formirao biblioteku „Ars-lektira“, jedno jutro telefonom se javljam Andriću i pitam da li bismo u lektiri za srednje škole i fakultete mogli da štampamo taj tekst kao predgovor „Gorskom vijencu“, a otuda čujem onaj učtiv i ravan glas kako on, dok je pisao taj tekst, nije ni pomišljao da bi mogao biti čemu predgovor, da ne preštampava svoje eseje... za života... a posle, kako hoćete...

Nikada, ni pre ni posle, nisam čuo nekoga ko bi bio malčice začuđen, pun razumevanja, a istovremeno neopoziv u onome što ti govori... To što je pisao bilo je istinsko jedino njegovo imanje, i samo je on bio vlastan da tim imanjem raspolaže. Ko se sve u to nije uverio: Kombol, kome nije dopustio da ga uvrsti u Antologiju hrvatske poezije, komesarska uprava SKZ, koju je za vreme rata odbio, čini mi se sa gotovo istim obrazloženjem s kojim i Mihiza kada je, pronašav to pismo, tražio odobrenje da ga citira u predgovoru Prokletoj avliji... pa onda oni što su kanili da štampaju „Edž Ponto“ i „Nemire“... Da neko suvereno raspolaže svojim delom, to bi trebalo da je notorna stvar. A, eto, ja sam i danas fasciniran kako je Andrić uspeo u svakojakim našim komocijama, bar za života, što se njegovog dela i privatnosti tiče, svakoga da disciplinuje...

(Nastaviće se)


 

 

NARUDŽBENICA

Knjiga „Zapiši to, Rajko“ može da se naruči na mejlove skz@beotel.rsi info@beogradskaknjiga.co.rsi telefone 3238-218 (SKZ) i 060-0204-902 („Beogradska knjiga“).