KNEZ Lazar i njegova plemenita supruga kneginja Milica živeli su u veoma skladnom braku u kojem su izrodili osmoro dece - sinove Stefana, Dobrivoja i Vuka i kćeri Maru, Draganu, Jelu, Teodoru i Oliveru.

Lazareva porodica nije sledila primer dinastije Nemanjić i nije ostavila fresko-rodoslovno stablo tamo gde su bili ktitori, ni u Ravanici, ni u Ljubostinji, ni u Manasiji, kao ni u drugim svojim zadužbinama. Nema ni drugih sačuvanih podataka, niti se zna tačan redosled rađanja Lazareve dece. Po svoj prilici, Mara je najstarija od ženske dece, a najmlađa je Olivera.

Lazareva i Miličina deca su vaspitavana u lepo izgrađenom i opremljenom dvoru kneza Lazara u Kruševcu, i za njihovo vaspitanje bili su angažovani mnogobrojni domaći i strani učitelji. Tu su imali na raspolaganju dobro snabdevenu porodičnu biblioteku.

POETSKA PRIRODA PO prirodi nežan, Stefan je bio naklonjen književnosti i poeziji. Napisao je pesmu "Slovo ljubavi", punu nežnih osećanja. U isti mah, kod njega je bilo i nečeg grubog i bezosećajnog, što ga je navodilo na dela koja nisu bila saglasna s njegovom prirodom. O tome svedoči slučaj surovog obračuna sa pobunjenim rudarima u Srebrnici, pri kraju njegove vladavine.

Pored opšteg obrazovanja, Stefan i Vuk su na dvoru stekli i solidno vojno obrazovanje, a poznato je da su Lazareva i Miličina deca učila i strane jezike. Ženska deca su dobila i solidno domaćičko obrazovanje.

Mladost Stefana Lazarevića nije bila laka. Kao dečak, video je slom srpske države, poraz i tragičnu smrt svoga oca. Odmah posle toga, kao mladić od 17 godina, morao je da primi upravu državom u svoje ruke, i to u veoma teško doba i u nebično komplikovanim prilikama. Taj veliki teret Stefan možda ne bi ni izdržao da se uz njega nije našla njegova majka, plemenita, razborita i energična žena, koja je upravljala državom do sinovljevog punoletstva. I kasnije, sve do svoje smrti, stajala je uz njega, pomagala mu mudrim savetima i često pronalazila najbolja rešenja.

Stefan je po prirodi bio tih i povučen, nije mario za muziku, pesmu, vesele razgovore i nakit. Odličan organizator, svestan svoje vladarske dužnosti, vitez od glave do pete, Stefan bi bio slavan vladalac da je živeo u povoljnije vreme. Za nevolju, bilo je to doba kada je država propadala, i zbog toga je, i pored svih svojih sposobnosti i vrlina, postao tragična ličnost.

Svestan da Srbija ne može opstati ako se ne prikloni Turcima, Stefan im je pomagao u pohodima. O njegovoj hrabrosti pričala su se čuda. Bitku kod Nikopolja rešio je u tursku korist, a u bici kod Angore izazvao je divljenje tatarskog kana Timurlenka, koji je zbog poštovanja prema Stefanovoj hrabrosti pustio njegovu sestru Oliveru, koja je bila zarobljena zajedno sa ostalim Bajazitovim ženama.

Kad je sazreo, sa osećanjem stida i žaljenja sećao se vremena saradnje sa Bajazitom. Tada se bio izmirio i sa svojom najstarijom sestrom Marom, udovicom Vuka Brankovića, i sa sestrićem Đurđem, sa kojim je ratovao. Poslednjih 15 godina svoje vladavine bio je staložen, realno je prosuđivao prilike, znao šta hoće i šta treba da se radi. To je doba kada je despot Stefan stekao ugled i autoritet ne samo kod svojih podanika, već i u Evropi.

Crkvi je bio odan i pomagao joj je širokogrudo, kao i njegov otac Lazar. Ktitor je čuvenog manastira Manasije, Koprijana i drugih, i pobornik pismenosti i umetnosti.

Njegovu smrt ožalili su ne samo Srbi, njegovi podanici, već i Dubrovčani, Kotorani, Venecija i Mađarska.

O Životu Vuka Lazarevića, mlađeg brata despota Stefana, nema obimnih podataka. Kao dečak, 1390. godine, zajedno sa malo starijim Stefanom, vodio je svoju najmlađu sestru Oliveru u Bajazitov harem u Plovdivu, gde ih je Bajazit primio veoma srdačno. Zajedno sa bratom Stefanom i srpskim oklopnicima učestvovao je 1402. godine u čuvenom boju sa Tatarima kod Angore, gde je Bajazit poražen.

Đurađ Branković je bio nezadovoljan zato što su Lazarevići po Bajazitovom odobrenju stupili u posede zemalja Vuka Brankovića na Kosovu, koje mu Stefan Lazarević nije hteo vratiti. Zato je postigao sporazum sa Bajazitovim sinom Sulejmanom, pretendentom na turski presto, i sa svojim pristalicama i Sulejmanovom vojskom posle bitke kod Angore krenuo u Srbiju da zauzme Stefanove zemlje. Tada su Stefan i njegov brat Vuk s prikupljenom vojskom krenuli njemu u susret. Došavši na Kosovo, Stefan je odlučio da napadne Turke kod Gračanice, a bratu Vuku dao je deo vojske koji je krenuo na Đurđeve snage kod Lipljana.

Stefan je potukao Turke, a njegov brat Vuk pretrpeo poraz od sestrića Đurđa i sa ostatkom vojske utekao u tvrđavu Novo Brdo. Tu je Stefan teško prekorio Vuka zbog slabo vođenog boja i gubljenja mnogobrojnih vojnika. Posle toga, Vuk je napustio brata i prebegao Bajazitovom sinu Sulejmanu, stavljajući se na njegovu stranu u borbi protiv Stefana.

Sukobu je doprinelo i to što mu brat Stefan nije dao polovinu nasleđenih zemalja od oca.

To je teško palo kneginji Milici, koja je odmah krenula u Ser kod Sulejmana i izmolila ga da sa Srbijom stupi u mir i vrati joj sina Vuka. Sulejman je lepo primio i, s obzirom na to da je bio u sukobu sa braćom oko prestola i da mu je predstojala velika borba sa njima, ponuda mu je dobrodošla. Pristao je na mir sa Srbima i vratio Milici sina Vuka.

On se vratio u Srbiju i na kneževom dvoru živeo u Kruševcu sa majkom Milicom, bratom Stefanom, sada despotom, i sestrama.

Međutim, Vuk je i dalje bio nezadovoljan, izazivajući svađe sa bratom i, na kraju, kada je despot Stefan preneo svoje sedište u u Beograd, 1409. godine ponovo je prebegao Sulejmanu i zatražio od njega pomoć za borbu protiv brata Stefana.


(Nastaviće se)